Putnici nade je novela čija se druga glava sastoji iz dva dela, od kojih je prvi - Traženje, postavljen u prethodnim postovima. U nastavku sledi prvi deo prve glave knjige. Vaše utiske slobodni pišite u komentarima.
Jovan
Bio je dan kao i svaki drugi. Sasvim obican. Probudio ga je suncev zrak na jastuku, lupa koju je pravila majka peruci sudove od sinocne vecere i škripanje ljuljaške vezane za veliki orah ispred kuce. Jakov, njegov mladji brat, jutros je rano ustao i vec se igrao u dvorištu. Iz kuhinje je dopirao miris pržene slanine. Majka je završila pranje sudova i vec je spremala dorucak.
Zacudo, cvrkut ptica se nije cuo. U prvi mah nije ni zapažao da ga nema. Cuo je buku sa ulice, dovikivanje, razgovor. Tacno na vreme prošao je žuti školski autobus gundjajuci ulicom koja je vodila prema školi. Sat na stocicu je poceo poigravajuci da zvoni.
Skocio je i ugasio ga. Majka je iz kuhinje pozivala na dorucak i opominjala Jakova da opere ruke. Jovan skoci iz kreveta, saplete se na stare papuce ispred kreveta i brzo obuce farmerke u majicu. Izadje u dvorište i umise na cesmi. Hladna voda ga rasani. Seti se da je Jakovu obecao da ce mu naci omiljeni kamioncic koji je upao kroz prozorcic u podrum.
Osmehnu se. Donecu mu ga i staviti na sto odmah pre dorucka.
Javi se majci u kuhinju. Ona okrenu glavu i osmehnu mu se. Taj osmeh je pamtio celog života. Sidje u podrum koji bio ispod kuhinje osvetljavajuci put baterijskom lampom. Oseti podrumsku svežinu i uze stari crni ogrtac koji je visio na kuki na zidu. Ogrnu ga i nastavi da silazi.
Iznenada se sve zaljulja i stepenice su nestale ispod njegovih nogu. Izgubile su se kao i njegova svest u trnutku kada se skotrljao u podnožje stepenica.
Opet je sanjao isti san... Po ko zna koji put. Dugacka ulica uz brdo poplocana kamenim plocama. Brdo ravno na vrhu, a na njemu deo grada sa ulicama, kucama i dvorištima ogradjenim ogradom od kovanog gvoždja i natpisima na nekom njemu nepoznatom jeziku koji je podsecao na latinski. Ljudske glave uklesane u zidove kuca na dnu dvorišta su se smejale ili plakale. Neke su zacudjeno gledale buljavih ociju, a neke kezile zube u jeziv smešak. Drugi deo grada se video sa brda i prostirao se kao deo obale uz neku veliku vodu. Da li je to bila široka reka, jezero ili morski zaliv nije znao. Na putu uz brdo, sa desne strane puta, mala crkva. Ogradjena kamenom i nizom cempresa, otvorene kapije od crnog livenog gvoždja belela se u dnu dvorišta. Iza crkve uzdizao se zvonik sa krstom na vrhu prema kome su vodile drvene stepenice unutar zvonika. Kamena staza vodila je od ulaza u dvorište prema crkvi. Kraj staze stajala je kamena klupa cija je severna strana obrasla u mahovinu. Travnato dvorište je prepuno žbunova šimšira i visokih borova toliko gustih da se tek po koji zrak sunca probijao kroz grane. Neki cudan, gotovo opipljiv mir, vladao je u tom dvorištu.
Tada je zacuo zvona. Zvonila su neku pesmicu koja se ritmicki ponavljala svakih nekoliko sekundi. Zvona su pevala. Ta pesma ga je uvek budila.
Vrata crkvice su bila otvorena kao da pozivaju na ulazak. Oltar je stajao u dnu. Kroz prozor u obliku krsta ulazila je sunceva svetlost praveci u polumraku prostorije zlatni krst na njemu. U sredini krsta od svetlosti stajao je putir, a kraj njega knjiga povezana u kožu i sa zlatotiskom u obliku krsta. Putir je bio ukrašen raznobojnim kamenjem koje je odbijalo suncevu svetlost u hiljade iskrica.
Nigde nikoga. Crkva ne samo da je delovala prazno, delovala je napušteno. Ipak je travnjak ispred nje bio ošišan a uz je stajala knjiga bez trunke prašine. Pred ocima mu zaigra naslov „Knjiga Proroka“.
Hladan vetar dunu kroz otvorena vrata crkve i otvori knjigu. Pogled mu pade na zapis koji je znao vec napamet iako mu nije znao svrhu.
„Kada se pronadje pehar kojim je knez Lazar na zadnjoj veceri pred boj na Kosovu nazdravio svojim vitezovima, ponovo ce se cuti zvuk crkvenih zvona, osetice se miris cveca i cuti zujanje pcela medonosnih. Ljudska srca ce preplaviti milost i ljubav. Vrati coveka coveku, cisto nebo nad Sodomom i Gomorom, otvori ljudske duše za dobro i plemenito“.
Trže se i otvori oci. Nije znao da li je budan ili sanja. Oko njega opšti nered, razbacane stvari. Prašina ga je gušila i terala na kašalj. Nicega se nije secao. Ni ko je, ni šta ce tu. Samo je bio svestan bola u glavi. Posrcuci ustade i pridje prozoru cije je staklo napuklo. Naborano lice, prljavo od prašine, uraslo u bradu, gledalo ga je sa stakla na prozoru. Nije ga podsecalo na njegovo lice. Da li još sanja? Suviše je bilo naborano lice da bi bilo njegovo. Prašnjav crni ogrtac licio je na mantiju. Monah ga je gledao sa stakla na prozoru. Monah. Samo to ime je imao. Ono prvo, koje je dobio na rodjenju sagorelo je kao i kuca koja je još tinjila iznad njega i gušila ga smradom gareži. Secanje mu se gubilo u tami nepovrata. Samo su, kao svetle tacke, u tom secanju postojali njegova majka i brat i vrt koji je negovao.
Srce mu se steže od tuge. Ponovo je video majku kako bere ruže pred veceru i brata koji gradi kulu od peska u blizini zeleno ofarbane kapije. Majcin osmeh ujutru dok je spremala dorucak.
To je bilo ono što je nocima gledao ispod sklopljenih kapaka i što ce gledati kada iscrpljen bude uspeo da zaspi. Dok ne bude zaspao, slušace krckajuci zvuk sveta koji nestaje, sveta koji je poznavao i voleo. To krckanje, ta podmukla tutnjava koja je usledila, bila je jaca od krikova onih koji su nestajali u vatri. Prosto je cuo uzdah umirucih ruža u vrtu.
Užasan strah, bezbroj pitanja, širom otvorene oci. Ruka se sama stegla u tri prsta. Krstio se. Šaputao je molitvu svim svetima kojih se u trnutku setio. Ali misli ga nisu slušale. Kao da ga je razum napuštao. Odlazio je ka majci, bratu i svima koje je poznavao. Gde su? Šta se sanjima?
Ispod gomile drva izvukao je stari ocev pištolj koji je ko zna kad tu sakrio od mladjeg brata. Znao je samo da mora da izadje napolje. Zadenuo je pištolj za pojas starih farmerica i pogledao oko sebe.
Kada se prašina slegla, izvukao se kopajuci ispred sebe kroz zemlju i kamen, razgrcuci napukle i nagrule daske. Nije bio svestan krvavih ruku, iskidanih noktiju ni ivera i zemlje pod noktima. Samo je gledao u svetlu tacku ispred koje se dizala prašina i stremio prema njoj. Osecao je cudan miris koji je dopirao spolja, miris paljevine, prašine i još neceg poznatog cega nije mogao da se seti. Tek mnogo kasnije, stojeci sav pocepan i ranjen video je ispod gomile nagorelih cigala majcinu ruku. Poznao ju je po prstenu koji joj je otac poklonio nekada davno dok ga rak pluca nije pokosio. Poznao je i malu krvavu ruku koja je stiskala majcinu.
Otkopao ih je ispod gomile cigala ne osecajuci umor vec samo ogromnu tugu koja mu je pritiskala srce. Ni da zaplace nije mogao. Sahranio ih je u dnu onog što je nekada bilo vrt.
Uspravio se. Gledajuci ruševine oko sebe i ponekog coveka koji se u šoku klatio bez cilja ili trcao tamo-amo u panici, shvatio je da je miris koji je osecao ne prepoznajuci ga ustvari miris smrti.
Grad je nestao, izgubljen pod tonama cigle i betona. Za tren se osetio kao izgubljena duša na mestu na kome se nekad živelo, smejalo, nadalo...
Nebo iznad grada je nestalo. Videli su se samo oblaci dima i prašine koji su se valjali nebom, i tamni i žuckasti u isto vreme. Horizontom su isijavale munje i na koju kod stranu pogledao, nebeska vatra je blještala neobicnim sjajem. Udar groma se nije cuo, samo su munje blještale na horizontu i izazivale nelagodnost i strah.
Samo živi umiru. Tako su ga ucili. Ovde su i mrtvi iznova umirali kroz plamen koji ih je sagorevao ili ispod cigala koje su se rušile na njihova mrtva tela.
Stajao je izgubljen medju mrtvima, tako beznacajan, sitan i uplašen medju ostacima grada koji je do malocas živeo. Stajao je medju ruševinama zbinjen. Nije znao da li da bude zahvalan jer je ostao živ ili da proklinje taj cin. Hiljade pitanja je prolazilo kroz njegovu glavu. Jedno je isplivalo na površinu iznad svih. Ne zašto, vec – kako:
- Kako preživeti? – pitao se njegov životni instinkt.
- Zaklopi oci da ne vidiš, uši da ne cuješ i ubij se. – odgovarao je njegov zbunjeni mozak.
Opet se setio sna. Grad je umirao kao Sodoma i Gomora, u sumporu i plamenu, samo što je covek bio sam svoj Bog.
Lutai je ulicama bez cilja. Svuda ruševine i mrtvi. Iz nekih ruševina lizao je plamen. Uputi se ka obližnjem parku. Na sredini parka stajala je statua konjanika, nekim cudom neoštecena. Gledao ju je kao cudo koje je izbeglo pakao.
Lagani dodir po ruci osetio je kao dašak vetra. Trgao se obuzet panikom. Srce mi je lupalo kao ludo. Njegov pogled dodirnu od gareži umazano lice prerano izraslog decaka. Ovaj decak nije delovao izgubljen od straha. Samo je u krupnim plavim ocima nosio beskrajnu tugu i neizreceno pitanje. Monah odahnu. Strah se izgubi. Preplavi ga sažaljenje dok je gledao to decje lice.
