Glava treća: Putovanje kroz pakao

Pakao se budi

    Vozilo se truckalo asfaltnim putem. Rupe na putu i ivice koje su počele da se rone predstavljale  su Josifu problem u vožnji, tim pre što je ovo vozilo vozio prvi put. To je u Pavlu izazivalo paklene muke, naročito dok je slušao kako kombi gundja, mrmlja, kako u njemu sa prednje strane nešto lupka i grebe i samo što nije kukao na glas zbog toga. Ostali su razgovarali, dok je Monah razvio kartu na svom krilu i pratio na karti njihovo kretanje.

    Iako su brda bila u blizini, retko žbunje i tek po neko drvo bili su sve što je činilo krajolik i što se videlo kraj puta.

    - Moguće da je tako zbog olova u tlu- reče Petar.

    Ovde su se posledice razornog udara primećivale manje nego dok su putovali ka Josifovoj kući. Ipak je pejzaž koji su videli ličio na izbledelu, prašnjavu, zaboravljenu sliku, koju je neko razvio ispred njih. Svi su se osećali sve nelagodnije kako se rudnik približavao.

    Posle nekog vremena uočiše tamni otvor na brdu. Ličio je na otvorenu ranu, trulu i pocrnelu. Iz njega je izlazio uskotračni pružni kolosek, tu i tamo prekinut, povadjenih pragova kojima nije bilo ni traga. Strah ih obuze. Nisu znali šta ih u rudniku očekuje.

    - Ovo je najkraći i najbrži način da se dodje do Kamengrada i crkvice koju tražimo. Doduše, može i oko brda, ali ne znam u kakvom je stanju taj okolni put, a i šta sve može na njemu da nas čeka. Tamo se retko prolazi, doduše, kroz rudnik se prolazi još redje, pogotovu pošto su počeli nestanci dece i ljudi , ali je put mnogo kraći.

    - Idemo kroz rudnik- u ime svih, a posle kraćeg razmišljanja, izgovori Monah. Crna rupa koja je zjapila ispred njega, nije mu se ni najmanje dopadala. Ipak, pošto vremena nisu imali napretak, ovo je bilo jedino rešenje.

    Velika žuta tabla sa  natpisom OPASNOST! Stajala je sa leve strane ulaza. Medjutim, nije to izazvalo užas koji svi odjednom osetiše. Užas je izazvao natpis iznad otvora rudnika koji je ko zna kad i ko zna ko uklesao u tamnosivi kamen.

Skloni se, o putniče, ispred ulaznih vrata,

skloni se, ne ulazi, molim te kao brata,

jer ovde samo hladno ledeni vetar duva

i usred zemljine tame tajnu večnosti čuva.

Skloni se, namerniče, za mene nemaš imena,

dodirnuće te neka davno prošla vremena,

zato se skloni i idi, sunce još zašlo nije!

Kao mirna voda koja virove svoje krije

ruka vremena sve je bliža i tvojoj kosi.

Skloni se, namerniče, sa sobom sećanje nosi.

Pakao počinje ovde, demon u tami drema

i jednom kada udješ povratka više nema.

    Jeza ih sve obuze. Ledeni prsti im se isprepletoše. Marijine krupne oči pogledaše Monaha. Izgledala je tako krhka, tako sitna kao porcelanska figurica. Samo je Monah znao kakva vatra, kakva odlučnost i hrabrost gore u tom sitnom telu. Zažele da je zaštiti. Nežnost se probudi u njegovom srcu, osećanje za koje je, posle gubitka majke i brata, mislio da se nikad neće javiti.

    Obgrli njena uska ramena. Osećao je pod svojim prstima kako podrhtava od straha. I on se bojao i znao da to nije sramota. U ovom vremenu i u ovom trenutku.

    U rudniku je bio potpuni mrak. Svi su izašli iz vozila, noseći svoje torbe, rančeve i vreće sa namirnicama i vodom u jednoj i puške u drugoj ruci. Iz rudnika je strujala hladnoća i neki čudan miris vlage, tako težak da se jedva disalo.

    Monah predade torbu Petru i u ruku uze baterijsku lampu. Upali je i uperi ispred sebe. Gomila slepih miševa odvojila se od svoda sa koga su visili u grozdovima i vrišteći odletela u mrak rudnika. Taj vrisak beše tako neobičan, prodoran i jak da su svi prosto osećali neprijateljstvo koje je izbijalo iz mraka, koje ih je prosto gušilo nekim odvratnim smradom slatkasto-kiselim i činilo im se da idu u susret ogromnoj crnoj šaci, koja samo što ih nije zgrabila. Osećali su, uprkos upaljenoj baterijskoj lampi, da ih rudnik poziva da udju svojim bezubim zlobnim osmehom, da udju što dublje i nestanu u njegovim lavirintima. Taj rudnik je ličio na živo biće, ljigavo u unutrašnjosti, sa vodom koja se tu i tamo slivala niz zidove. Izdisalo je ledeni, vlažni vazduh i smrad, a udisalo toplotu njihovih tela. Rudnik je mrmljao nešto kroz zvuk podzemne rečice koja je izbijala u blizini, tiho preteći svakom ko se usudi da omete njegov mir i unese svoju životnu energiju i toplotu medju hladne zidove. Kameni svod je pojačavao osećaj hladnoće i neprijatnosti. Pribili su se jedno uz drugo i krenuli još dublje u unutrašnjost, prateći prugu i rečni tok.

    Rudnik im nije pravio nikakve probleme – ni nanosa zemlje na putu, ni kamenja i zemlje koji se obrušavaju, ništa od očekivanih prepreka.

    Koračali su tiho jedan iza drugog, gotovo duvajući u vrat onom ispred sebe. Kloktavi zvuk vode i lepet krila narušavali su tišinu. Njihovi koraci se nisu ni čuli od tih zvukova. Doduše, negde iznad njihovih glava krckale su grede koje su podupirale svod.

    Uprli su pogled naviše. Ništa se nije videlo.

    Nastaviše put. Ko zna koliko su išli pod zemljom. Put poče da se spušta, kao i rečni tok, koji se na jednom mestu širio u neveliko, ali duboko jezerce. Odlučiše da ga obidju. Dvorana ispod zemlje, formirana na tom mestu, bila je dovoljno široka i visoka.

    Odjednom, ispod Petrovih nogu začu se krckanje grančica. Svi spustiše pogled na tlo. Drhtava svetlost lampe obasjavala je neogradjeno ognjište sa ostacima nagorelog drveta, što je govorilo da je neko na brzinu i u velikoj žurbi gasio vatru. Ono što izaziva pravi šok bila je gomila kostiju razbacanih oko ognjišta.

    Ko je ovde palio vatru, šta se to peklo na njoj i jelo oko nje?

    Pitanje je lebdelo u vazduhu. Kosti su ličile na ljudske, pre svega na dečije. Čudno je bilo što su lobanje nedostajale. Svi osetiše kako ih obuzima panika.

    Nešto je pljusnulo u jezeru. Skrenuše svetlost lampe, zajedno sa svojim unezverenim pogledima sa ognjišta na blago ustalasanu vodu.

    Voda je bila duboka i tamna. Ipak se ponešto naziralo u gornjim slojevima vode pod svetlošću baterijske lampe.

    U gornjem sloju vode plivalo je nekoliko vodozemaca čudnog izgleda. Nisu bili veliki, tridesetak santimetara otprilike. Naravno, bilo je i manjih. Ružičaste debele kože, bez krljušti, nisu imali peraja već udove sa plovnim kožicama koji su ličili na ruke i noge. Zadebljali repovi su se savijali u levo i desno i služili im kao svojevrsna krma. Glave su imale usta puna sitnih zuba, a iznad njih nešto što je podsećalo na pseću nosnu pečurku i bilo stalno u pokretu njušeći okolinu. Šiljate, male uši su se pokretale na svaki i najtiši zvuk. Oči nisu imali. Nisu im ni bile potrebne u ovom mraku u dubokoj, hladnoj, gotovo crnoj vodi. Vodozemci su više plutali nego plivali. Kao da su čekali nešto. Jedan slepi miš, zalutao ko zna odakle, nalete na malu grupu ljudi. Nešto ga je nateralo da iz mraka izleti u svetlost koju je stvarala baterijska lampa. Užasnut, on polete naviše, udari u svod i pade u vodu. Oko njega voda poče da vrije. Pred očima male grupe koja je posmatrala sve ovo za nekoliko sekundi od slepog miša nisu ostala ni krila, ni skelet, ništa. Sve je bilo pojedeno. Sitni zubi vodozemaca još su se pokretali iako nije bilo više hrane. A onda, osećajući miris i toplotu tela na obali, počeše polako da izlaze iz jezera. Bili su mali, ali mnogobrojni i gladni. Šiljati zubi su se beleli pod svetlošću baterijske lampe. Monah bi se zakleo da su svetlucali u mraku zbog fosfora u njima.

    - Bežimo- izgovori on. Trudio se da mu se u glasu ne oseti strah. Svi su se povukli unazad i brzim korakom krenuli dalje. Za njima se začulo  razočarano pištanje koje je ubrzo prestalo.

    Držeći se pruge krenuše dalje. Osećali su umor i bol u nogama. Bio im je potreban odmor. Razmišljali su gde da se ulogore i nešto pojedu.

    Prah crvotočnih greda poče da se ruši ispred njih. Grede su krckale. Već su ih čuli pri ulazu. Mahinalno digoše pogled ka tavanici. Tu i tamo na gredama su se nazirale neke velike crne mrlje koje su klizile kao ogromne stonoge i kretale se uporedo sa grupom. Jedna se odvoji od grede i pade na ledja Petru. Petar kriknu. Osećao je pečenje na vratu i ledjima kao da se opekao koprivom. Koža ispod ga je pekla i užasno bolela od neke kiseline koja se razlivala po njoj.

    Monah u trenutku uperi lampu u ogromnu bubu. Sitne, zlobne očice gledale su u njega. Bila je sva pokrivena trepljama. Iz proreza koji je ličio na usta curila je gusta, žuta sluz koja je rastapala Petrovu odeću. Ne časeći ni časa, Monah upali upaljač i prinese je bubi. Ona pisnu, odvoji se od Petra, pade na zemlju u uteče u mrak. Iznad njih zatopta mnogo nožica. Monah zgrabi Petra, koji je ukočen i opečen od kiseline stajao nepomično, podiže ga na ledja i potrča u mrak. Svi potrčaše za njim. Nožice su tapkale iza grupe koja je bežala. Čuo se Marijin vrisak. Monah izvuče pištolj i potrča ka njoj. Uz nogu joj se pela lagano ogromna buba. Treplje su se ritmički pomerale. Nije smeo da puca. Pogodio bi i Mariju. Još uvek sa Petrom na ledjima povika Pavlovo ime. Pavle prihvati Petra i u istom momentu Monah izvuče nož iz Petrovih pantalona. Pritrča Mariji. Buba se popela uz nogu i prednje nožice su pipale Marijin stomak. Monah zari nož sa strane u bubu koja se skupi, otvori usta i pokuša da izbaci otrov. Smrt je na Marijinu sreću preduhitri i buba samo pade na tlo grčeći se. Marija se pribi uz Monaha. Izgledala je tako uplašeno i bespomoćno.

    - Pogledajte- Lukin uplašen glas natera ih da pogledaju oko sebe. Niz zidove  niz koje je kapala boda spuštale su se bube trepljašice svuda oko njih.

    - Dajte brzo neki komad odeće iz torbe i upalimo vatru- u jednom dahu izgovori Monah.

    U trenutku je bljesnula improvizovana vatra. Bube zastadoše i počeše da se povlače. Gurale su jedna drugu i začas nestale u mraku. Odakle dolaze i gde odlaze niko nije znao.

    Petar je, onesvešćen od bolova i otrovne kiseline, ležao na tlu. Buncao je neke nesuvisle reči bez značenja. Iako još uvek vidno potresena dogadjajima, Marija kleknu uz Petra.

    - Daj mi malo mleka- reče Marku.

    Marko joj dodade plastičnu bocu punu mleka. Delom mleka Marija ispra Petrova ledja. Mleko na ledjima kao da zašušta. Bolovi su popustili i Petar diže glavu.

    - Popij malo- reče mu Marija. –Mleko je baza, neutrališe kiselinu, biće ti bolje.

    Nadjoše mu čistu majicu i bluzu i Marija ga presvuče. Već je mogao da sedi i on sede. Pogled mu se polako bistrio.

    - Pa bar znamo lek protiv buba, a znamo i da mrze vatru- reče Pavle. –Mada ne znam imamo li dovoljno mleka za sve jer ne znamo koliko ih i gde ima.

    - Napravimo baklje- predloži Luka.

    - Bolje napravimo Molotovljeve koktele od one rakije koju je Josif dao Monahu za srećan put. Alkohol gori kao i benzin- reče Marko. On je malo govorio, ali je zato pomno gledao i znao sve šta se dešava.

    To su i uradili sipajići rakiju u staklene flašice uzete iz Josifove kuće i dodajući po parče krpe od jedne iscepane bluze koju je Marija dobila od Josifove Marije.

    - Sad možemo dalje. Izdržimo koliko možemo, valjda ni izlaz neće biti daleko- Pavlov glas bio je pun nade.

    Krenuše dalje u nepoznato. Osluškivali su dok su se kretali obuzeti strahom zbog prethodnih dogadjaja. Tako su i čuli tihe korake koji su se šunjali za njima.

    - Ostaću iza prvog zavijutka puta da vidim ko je to- reče Monah.

    - Ostaću sa tobom.- reče Pavle.

    - Ne. Petar je povredjen, ni Marija nije najbolje. Čuvaj ih, a ja ću ovo odraditi sam.

    Nevoljno, Pavle pristade.

    Kad stigoše do sledeće krivine, Monah čučnu iza povelikog kamena. Ostali produžiše kao da se ništa ne dešava.

    Samo što su zamakli iza krivine, tihi koraci čuše se u mraku. Kada su se približili, Monah nato upali baterijsku lampu i zinu od čuda. Dečak od  nekih sedam, osam godina, raščupane kose i odeće koja je na njemu lepršala koliko je bila pocepana, u razgaženim, oguljenim patikama neke neodredjene boje koje su nekada bile bele, zurio je u njega. Monah je bio toliko iznenadjen da nije ni reč progovorio.

- Zdravo!- tiho, ali razgovetno reče dečak, pošto ga je dobro osmotrio.

    - Zdravo!- jedva izgovori sav začudjen Monah. Od ovog deteta očigledno nije pretila nikakva opasnost.

    - Imaš li nešto za jelo?- ovo pitanje je bilo vrlo brzo izrečeno. Krupne oči, pune nade gledale su u Monaha.

    - Naći ćemo nešto u društvu koje je ispred nas. Hajde!

    Topla ruka, puna poverenja dodirnu njegovu. On je stegnu i njih dvojica potrčaše za ostalima. Umalo ne naleteše na Pavlovu pušku.

    - Ko je to?- upita on.

    Svi se skupiše oko njih.

    - Ja sam Stefan.- reče dečak. –Sada sam sam. Ukrali su me sa sestrom, ali… - on gorko zajeca. Dadoše mu komad hleba koji prosto nestade medju njegovim zubima.

    - Ko su oni?

    - Stvorovi koji su nekad bili ljudi. Sad samo liče na nas. Višlji su od nas, čupavi i bledi, skoro beli, obučeni u kožu od stoke koju kradu. Oči su im zarasle i urasle u kožu glave, zubi dugi i oštri. Jedu stoku i decu koju ukradu. Peku ih na vatri koju pale belutcima i suvim granama koje noću sakupljaju ispred rudnika. Krv piju i klanjaju se bogovima mraka. Imaju jednog vodju koga biraju svake godine medju najjačima i jednog vrača koji računa vreme pomoću nekih tablica dodirivajući ih prstima. Ne zna se od kada žive u rudniku. Živeli su tu po tajnim hodnicima još dok je rudnik radio. O njima se ni tada nije govorilo, a ni sada se ne govori, osim na sastancima seoskih starešina. Ne ulaze u selo, ali zato svako ko se nadje u blizini rudnika, stoka ili čovek, biva njihov plen. Neki pričaju da su besmrtni. Često se noću, čak dole u selu, čuju njihove pesme i urlici. Tada svi zatvaraju prozore i vrata i niko ne izlazi do zore!

    - Da li znaš gde se okupljaju, gde spavaju? – Monahov tihi glas unese još veći užas medju slušaoce. Ako se i Monah boji, onda…

    Monah se nije bojao. Imao je cilj pred sobom. Govorio je tiho, ne zbog straha, već da ne skreće pažnju neprijatelja na družinu. Polako su svi dolazili do tog zaključka i svima laknu.

    - Oni se stalno kreću prema plenu, zato se tačno mesto njihovog boravka ne zna jer se stalno menja. Možda su i sada oko nas.

    Užas ih ponovo zahvati. Počeše da se obaziru oko sebe. Setiše se vatre i kostiju oko nje. Znači, ne boje se vatre ni toplote. Čega se boje? Kako ih oterati ako napadnu? Svi stisnuše oružje. Čak i Stefan dograbi ogroman kamen i stisnu ga u ruci.

    Negde u daljini začu se urlik neke životinje. Zvučao je kao vučji. Ljudi se stisnuše jedan uz drugog.

    - Da li su to oni? – upita Monah Stefana. On sleže mršavim ramenima.

    - Možda!- reče.

    - Možda? Zar još nešto tako strašno luta ovim mrakom?

    - Ko zna – reče Stefan. Glas mu je bio uplašen. Čega se toliko bojao ovaj dečak da je jedva govorio?

    U rudniku je postojalo sve hladnije.

    - Šta je ono?- upita Luka. Njegova ruka pokazivala je odsev vatre u daljini.

    - Hajdemo odavde. Hajdemo odakle ste došli. U ovim rudnicima nema ničega osim straha, čudovišta i ljudoždera- Stefanov glas je drhtao od straha.

    - Moramo da prodjemo kroz rudnike i izadjemo na drugu stranu da bismo došli do Kamengrada i crkvice kraj njega. To je cilj našeg puta- objasni mu Luka.

    Njih dvojica su se gledala u mraku. Svako je nosio težinu svojih misli.

    Neka ritmička melodija dopirala je iz daljine. Treperila je kao plamen, čas tiho, čas je visokim tonovima dolazila do svoda, odbijala se i kroz odjek ponovo vraćala.

    - Upalimo i mi vatru. Pored svoje neće osetiti i našu. Hladno je i vlažno, ugrejmo se i odmorimo posle večere.

    Svi prihvatiše Petrov predlog. Vatra se brzo rasplamsala bez obzira na vlagu oko njih. Marija stavi stari džak na tlo i začas on bi ispunjen komadima hleba i po kojim kuvanim jajetom. Našao se čak i stari limeni tanjirić prepun sira.

    Niko se nije usudio da ode do reke koja je tekla u blizini i opere ruke. Setili su se reči: “Voda je zbog olova zatrovana.” U ostalom, ko zna šta pliva tom rekom? Obrisaše ruke o odeću i pažljivo, da ne razbacuju hranu, počeše da jedu. Ni mrvicama nije bilo dozvoljeno da padnu na tlo. Ko zna kada će ponovo doći do neke hrane u ovom paklenom mraku. Pili su vodu iz plastičnih flaša koju su poneli od Josifove kuće. Štedljivo i polako.

    Na kraju večere, odredili su stražare. Umotani u sve što su imali, zaspali su za tren. Umor ih je savladao. Čak ni strah nije mogao da omete njihov san.

    Monah nije znao šta ga je probudilo. Da li je to bio instikt, zvuk vode ili tihi šapat koji se čuo u blizini usnule družine. On pogleda kroz još uvek od sna slepljene trepavice.

    Grupa spodoba, odevenih u kožu, jezivih lica bez očiju, stajala je nedaleko i razgovarala sa Stefanom. On je nešto objašnjavao, širio ruke i pokazivao na usnulu družinu. Spodobe su se gurale i šišteći došaptavale.

    - Pustimo ih da prodju- dopre do Monaha Stefanov glas. Oni ne pripadaju njegovim ljudima. Čak bih rekao da liče na one o kojima je doprla priča da su ga ubili na jednom poljskom imanju. Ne možemo se doveka skrivati ovde, gde je voda otrovna, gde ima raznih životinja koje su mutirale u ovom mraku i koje su same otrovne. Predstavljaju opasnost za vas i za vašu decu.

I, uostalom, možda trupi padne na pamet da počne da istražuje po ovom rudniku i nadje nas, jer i mi ne smemo da idemo predaleko od ulaza. Mnogo je lavirinta ovde, rudnik još nismo kompletno istražili.

    - Oni imaju oružje- visoka spodoba kraj Stefana šišteći prošapta. – Mogu nas pobiti za tren. Uostalom, kako da im objasnimo da je ovaj rudnik odavno iscrpen i da u njemu nema zlata u olovnoj rudi. Možda su zbog zlata ovde. Zbog vlasti i bogatstva je i otrovna pečurka nikla na nebu- reče slikovito.

    - Da, zaista, kako da im objasnimo da se ovde u ovom paklu krijemo od pravojnih trupa pljačkaša i ubica i da bi smo širili priče da bismo ih uplašili i oterali odavde i iz našeg sela.

    - Nema potrebe- glasno reče Monah. – Dovoljno sam čuo.

    Grupa ljudi oko njega se trže. Monahova družina se za tren razbudi zapanjeno gledajući one koje su smatrali za čudovišta i krvne neprijatelje. Latiše se oružja. Monah diže ruku i puške se spuštiše ka zemlji. Nepoznati poskidaše sa očiju pričvršćene riblje mehurove. Odeveni u krzno i kožu i obuveni u neku vrstu kožnih mokasina delovali su sada više čudno nego strašno.

    - Tako smo poslali Stefana da vas prati i ispriča vam priču koju  smo širili i po selu- reče visoki starešina grupe završavajući priču koja je Monahu već bila poznata ali je ostali nisu znali.

    - To je bio jedini način da se zaštitimo od tih paravojnih siledžija koji su ušli u selo, pljačkali, ubijali za sitnicu i na kraju počeli da biraju naše sinove koji bi kopali u rudniku rudu za njih, a u kojoj su pretpostavljali da je bilo zlata. Onda smo se skupili, pobegli u rudnik i pustili priču da smo oteti. Naši sinovi su nam donosili hranu i vodu i ostajali sa nama. Ponekad bi nam doterali stoku i živinu za hranu. Namerno smo ostavljali kosti kraj ugašenih vatri da bismo zavarali nezvane posetioce, samo smo glave bacali u vodu, da se ne vidi da se radi o pojedinim životinjskim kostima. Sve smo to radili da bi oni otišli iz sela. Trpeli smo i mrak i hladnoću i otrovne životinje i strah za naše živote jer je strah za živote najmilijih bio jači.

Postali smo pravo pećinsko pleme.

    Svi su se zagledali. Izmučena lica “divljih ljudi” govorila su za sebe.

- Znači onaj natpis na ulazu je vaš- zaključi Petar. – Treba da uplaši nepoželjne.

- Ne- reče starešina. –Nije naš, ali nam odgovara.

    - Palimo vatru- reče Monah. –Doručkujmo i dogovorimo se šta ćemo da radimo.

    - Šta vi tražite ovde? – reče vodja.

    Monah ispriča priču dok se grupa grejala oko vatre. Zgledali su se.

    - Samo čovek može naneti zlo čoveku. Sve ostalo je slučajnost.- izgovori on na kraju priče.

    - Gde je njihov logor? Gde je smeštena ta paravojna grupa?

    - U starom rudarskom naselju u blizini sela. Zato su oni stalna opasnost za nas. Ima ljudi koji jedva dočekaju neku nesreću: zemljotres, rat, poplavu… bilo šta, da bi mogli da kradu i ubijaju. Ova grupa je baš takva.

Mi smo obični seljaci. Imamo po koju pušku radi lova i ništa više od oružja. Teško se je odbraniti od dobro naoružanih i ljudi obučenih da ubijaju. To su poremećeni umovi, a mi moramo da se branimo. Ti, gospodine koji vodiš ovu malu grupu, dozvoli da te pitam, veruješ li zaista u svoj san?

    - Čovek u ovim vremenima mora u nešto da veruje, inače će poludeti – odgovori mu Monah. – Ovo su vremena kada neverovatno postaje verovatno. Ko bi poverovao da će čovek čoveku ovo učiniti što se dešava ovih dana? Da će pritiskom prsta na dugme, tim tako prostim pokretom, izazvati smrt, razaranje i uništenje? Ko bi verovao da će otrovati zemlju i učiniti je neplodnom, da će i kiše postati otrovne, da će ljudi kao snoplje padati mrtvi ili ozračeni umirati u mukama? Ima li pakla van ovog?

    Ćutanje. Niko ne odgovari.

    -Postoje male oaze života, kao što je vaše selo. Zar i njega treba da unište neki poremećeni umovi, da vrate točak istorije u robovsko uredjenje gde ćete, naravno, vi raditi za njih. Ili će vas poubijati i prisvojiti sve što je vaše zato što su beskrupulozni i bez savesti. Ovo je vreme kada nema sredine izbora. Ili si krajnje loš ili krajnje dobar. Do izražaja danas dolaze najgore, ali i najbolje ljudske osobine, ovo suludo vreme ne daje mnogo mogućnosti ni razmišljanja, instinkt u čoveku ga tera dalje. Ko zna šta se sve krije u dubini ljudske duše kada se otvori pakao? Ko zna šta krije utroba zemlje? Ko zna šta krije daljina neba? Kada nastupi kataklizma, ko zna šta će, kao iz ljudske duše, izaći iz mraka zemlje ili doći do plavetnila neba? Znamo li kako od crnila postaje plavetnilo? Sve se poremećuje i ništa nije onako kako se čini. Java postaje san, a san java. Jedini odgovor koji se nameće je da to treba preživeti.

    Petar je ćutao i gledao u mrak. Slušao je Monaha i sad je razmišljao o njegovim rečima. Nešto poznato izronilo je iz mraka njegovih sećanja, nešto što je želeo da zaboravi, Shvatio je da je krenuo sa grupom jer su svi imali kako zajednički cilj, tako i pojedinačne ciljeve. Ruka mu slučajno dodirnu nož za pojasom. Zmija obmotana oko balčaka je postala topla. Oči od rubina, crvene i plamteće su dopirale duboko kroz njegove oči čak do mozga. Kao da su ga hipnotisale. Petar oseti talas toplote i talas hladnoće, njihov sudar i njihovo prožimanje u svom srcu.

    -U dubini rudnika nekad se nazire plamen i oseća smrad metana- reče vodja grupe seljana. –Nikad nismo išli levim putem. Pogotovu kada smo na početku levog hodnika naišli na nagorele kosti. Rudnik je nekada bio podzemna pećina. Onda su, pre stotinu godina, otkrili rudu olova sa primesama zlata u njoj u počelo je kopanje. Selo je dobilo nove žitelje- kopače. Onda su počele priče o tajanstvenim vatrama sa leve strane rudnog kopa.

Kopači su počeli tajanstveno da nestaju, a kosti su se gomilale, pocrnele od vatre. Jedne noći, u selo je došao čovek duge kose i plavih očiju. Doveo je ženu i malog dečaka. Kupio je kuću u selu i platio u zlatu. Ljudima je naročito upao u oči nož sa drškom oko koje se obmotavala zmija sa okom od rubina. Ljudi su počeli da pričaju da je sa sobom doneo blago i jedne noći je njegova kuća planula. U požaru je izgoreo i on i njegova žena. Preživeo je samo sinčić koji je u to vreme bio u drugom selu kod tetke. Ljudi su prekopali zgarište, ali ništa nisu našli. Čak ni nož. Medjutim priča o blagu je ostala. Krenuli su jedan po jedan da ga traže, krijući se od ostalih. Niko se nije vratio. Ili su zalutali u lavirintima rudnika, ili su naišli na metan i ugušili se ili izgoreli ako su neoprezno palili vatru. Kosti su stavljene kao opomena na levom putu kroz rudnik, kao veliki kamen gde je put počinjao. Ljudska pohlepa je bez granica, prijatelji, a čovek je čoveku uvek bio najveći neprijatelj.

    -Čudna priča.- reče Monah. Pred očima mu se ukaza slika Petrovog noža. No, ne pomenu ništa u vezi toga. –Pitanje je šta je podrhtavanje tla posle nuklearnog udara još izazvalo. Možda neki odron. Odmorimo se kratko i krenimo dalje prema selu. Kako se kaže, zlo ne čeka! One siledžije možda uveliko pljačkaju i ubijaju.

    Sedoše na kratko i pojedoše po komad već sasušenog hleba. Popili su po malo vode, svako zadubljen u sopstvene misli.

    -Gde je Petar?- upita odjednom Marija.

    Siva senka se odvoji od velikog kamena. Petar prigrnu jaknu oko sebe i izadje na svetlost baterijske lampe.

    -Ovde sam- reče muklo. Sve je čuo.

    -Uzmi da jedeš.

    -Nisam gladan- promrsi on.

    Pred očima mu se prvi put u životu pojavi lik ozbiljnog čoveka, obučenog u crno. Crna, gusta kosa padala mu je po ramenima. Imao je oči plave, kao Petar. Nije nosio šešir, samo traku oko čela od crne tkanine. I borjanicu oko ruke. Oči su mu imale nežan i topao pogled dok je gledao Petra. Velike šake su podsetile Petra na nežan zagrljaj kad mu je trčao u susret, zajedno sa lepom ženom svetle kose za koju je osećao toplinu u srcu i znao da je to njegova majka. Setio se i kako su majku očeve velike šake vrtele u krug oko sebe dok je mali Petar pljeskao ručicama. Video je kako se te ruke pružaju ka njemu, kako mu miluju kosu, kako ga grle. Uvek ga je žuljao nož sa očevim pasom, nož sa drškom oko koje je bila obmotana zmija sa okom od rubina. Najzad je shvatio svrhu svoga puta – vratio je sećanje na roditelje i saznao o svojoj i njihovoj prošlosti. Zakleo se u sebi da će sve učiniti da očevi grle svoju decu, a ne da umiru zbog neke sulude ideje drugih ljudi.

    Monah primeti promenu na njemu, ali je ćutao. Kad dodje vreme, Petar će mu sam reći šta se zbiva.

    Petar objasni da je bio u blizini da izvidi levi hodnik. Svi se pogledaše, ali ga niko više ništa nije pitao. Odlučnost i hladnoća njegovog pogleda su ih odvraćali od suvišnih pitanja. Petar je u trenu sazreo. Sazreo je u onom trenu kada je preskočio i obišao kosti u tunelu vraćajući se ka grupi. Preskočio je ustvari mržnju i pohlepu. Ostale su u mraku iza njega. Sazreo je dok je slušao priču o ocu i svojoj porodici.

    Spremiše se da podju dalje zajedno sa „pećincima“ i vide šta se degadja u selu na izlasku iz rudnika. Zatim su planirali da se popnu na brežuljak do Kamengrada i crkve.

    Brzo spakovaše stvari i vodja seljana, koji za sebe reče da se zove Djordje, povede ih napred desnim hodnika. Tu je put bio skoro ravan. Nije bilo rupa ni većih odrona, pa su brže napredovali. Kao da ih je nešto gonilo da požure. Ova pećina je zaista ličila na predvorje pakla i svako je od njih želeo da što pre izadje iz nje.

    Kretali su se jedan iza drugog, svako obuzet svojim mislima. To mračno mesto, na mahove osvetljeno paklenom vatrom nije im se dopadalo. Čak je i njihov strah izgledao drugačije – nekako ih je paralisao do te mere da su jedva koračali. Razni pećinski zvukovi, klokot vode, su dopirali kroz kamene zidove podzemnog lavirinta. Hodnici su se račvali jedan za drugim i bilo je veoma teško ostati na pravom putu. Da Djordje i njegovi seljani nisu poznavali ovo mesto od detinjstva, teško bi družina prošla kroz podzemlje i pronašla izlaz.

    Rečica je uskoro proširila svoj tok i nije bila veličine većeg potoka, već se širila sve više. Stupiše u široku pećinsku dvoranu. Stalaktiti su se uzdizali uz rečne ivice. Prelivali su se u svim mogućim bojama, kao da su od negde dopirali zraci zalazećeg sunca. Pogledaše u tavanicu. Kroz rupu na njoj, po prvi put od kako se desio veliki udar, videše tračak mutne svetlosti.

    - Izlaz je nedge blizu-reče Djordje. -Nažalost, suviše je duboka i široka voda ovde da bismo je obišli. Uhvatimo se za ruke i zagazimo. Ovaj rečni tok će nas odvesti pravo kroz drugi izlaz pećine, prema našem selu. U blizini je i paravojni kamp. Moramo biti veoma tihi i oprezni.

    Zagaziše u ledenu vodu čvrsto se držeći za pojas jedan drugome. Pod nogama su osećali ledeno kamenje, klizavo od mahovine. Išli su jedan za drugim u nizu, uzdignute ruke u kojojsu nosili pušku da se cev ne bi napunila vodom i blatom. Slepi miševi su vrišteći uzletali sa zidova podzemlja. Odjednom osetiše ljigav dodir preko nogu, koji je pekao kao živa vatra.

    -Podzemne meduze- reče Djordje. –Znaju da budu otrovne. Požurimo.

    Saplićući se i klizajući, družina požuri ka izlazu, koji se kao svetlo sivi otvor nazirao na kraju dugačkog hodnika.

    Kraj izlaza se vide vatreni trag metaka i začu rafal. Spaslo ih je samo to što su bili u mraku, a neprijatelj na svetlosti pa nije dobro video svoj cilj.

    -Postavili su stražu- promrmlja Djordje. Svi kao po komandi uperiše puške ka izlazu. Pluton odjeknu. Meci su se odbijali o zidove lomeći komadiće kamena i sejući ga na sve strane.

    -Predajte se, glupani! Mislite li da nismo postavili stražu? –podrugljiv glas odjeknu pećinom.

    Zagledaše se. Misao se pojavi kod svih ista. Monah klimnu glavom.

    -Predajemo se!- viknu Djordje i istupi napred. Za njim podjoše njegovi prijatelji. Ostali se povukoše u pomrčinu, prema ivici pećine.

    -Bacite oružje u vodu.- viknu vodja.

    -Ne, pokupićemo ga- neko reče.

    -U redu- glas Djordja bio je malo zabrinut. Kako će se sakriti ostali, ako neprijatelj dodje da skuplja oružje?

    -Povucimo se u mrak. Sagnite se i natrag. –zapovedi Monah.

    Čučnuli su u ledenu vodu sa oružjem u ruci. Mrak je bio suviše gust uz ivice pećine i ništa se nije videlo.

    Trojica obučena u maskirne uniforme, držeći lampe u ruci osvetljavali su tek tok reke gde su na sredini stajali Djordje i njegovi drugovi. Oružje bi brzo pokupljeno.

    -A sada napred, ispred nas. Naši ste zarobljenici. Streljaćemo vas u zoru, ako odbijete da za nas kopate rudu.

    Monah u njegovi sačekaše da se zarobljenici udalje, a onda koristeći pljuskanje vode, krenuše za njima pazeći da ne budu primećeni.

    Na izlazu zarobljenike sačeka još jedna grupa ljudi. Smejali su se i rugali zarobljenicima. Jedan udari kundakom Djordja u glavu. Krv prsnu iz duboke rane. Djordje pade. Njegovi drugovi ga prihvatiše.

    -Pucaj u njega! Ko će još nositi zarobljenika? Ionako će umreti.

    -Nosićemo ga mi- reče jedan od seljana. Pošto ćete nas već u zoru streljati, neka se bar zna gde mu je grob, kao i naš.

    Kako hoćete- prezrivo uzvrati mršavi visoki vojnik.

    Išli su gonjeni i gurani cevima od pušaka. Za njima, kroz visoku travu i žbunje, išao je Monah sa prijatelima.

    Stigoše pred kapiju kampa. Škripeći, široka se kapija otvori. Grupa ljudi udje unutra. Monah i njegovi zastaše pred kapijom na tren, a zatim i oni puzeći kroz visoku travu udjoše unutra. Zora je bila mračna, kao da neće svanuti novi dan. Svi prilegoše kraj prve dugačke barake na koju su naišli. Na svu sreću, u poslednji čas. Na kule osmatračnice pela se jutarnja smena stražara. Kapija se zatvori.

    Monah krenu lagano uz daščaru. Odmahnu rukom ostalima da ostanu gde su. Negde su vrata sa druge strane barake. Pokušaće da dodje do njih. Prozor iznad njegove glave je bio zatvoren, ali se čulo vikanje i jauci iz unutrašnjosti. Ispitivali su seljane. Šta rade u rudniku? Da li su opet počeli da kopaju rudu? Ima li zlata? Gde tope rudu? Da li su našli podzemne peći? Pitanja su pljuštala na sve strane.

    Djordje je pričao svoju priču. Glas mu je bio pun bola. Pokušali su i nisu uspeli. Smeh vojnika ga je prekidao u reči. Djordje je pokušao da objasni strah za porodice i želju da prežive. Ni jednom nije pomenuo ni Monaha ni družinu.

    -Nema toga što bi nas sprečilo da dodjemo do zlata- gromkim glasom reče vodja.

    Svi njegovi ljudi zagrajašesa odobravanjem.

    -Uostalom, u vašem selu ima hrane, nezatrovane vode i žena- dopuni on uz smeh.

    Monahu se smuči. U momentu kada je želeo da se vrati drugovima, oseti jak udarac u glavu. Vreme za njega prestade da postoji.

    Njegovi prijatelji gledali su skriveni u žbunju iza barake šta se dešava. Pavle je jedva zadržavao Petra da ne istrči u pomoć Monahu. Marija je stisla ruke Marku i Luki nesvesna suza koje su joj tekle niz lice.

    -Sačekajmo- reče tiho Pavle. Uloga vodje mu se sama nametnula.

    Pogledali su oko sebe. Još u polumraku, naziralo se selo u daljini. Nebo je bilo tamno sivim i belim oblacima. Nesvesno se skupiše jedan uz drugog.

    -Samo da ne padne kiša- prošapta Marija.

    Svi su znali šta su to kisele kiše. Strah ih obuze.

    -Idem u izvidjanje- reče Pavle. –Neka se niko ne pomera.

    Trava tiho zašušta za njim.

    Kretao se oprezno, poučen Monahovim iskustvom. Njegov cilj je bio prvi prozor na koji naidje, baš onaj pod kojim je njegov prijatelj uhvaćen. Kapljice krvi na travi i tlu govorile su šta se tu zbivalo. Pavle steže usne u tanak srp. Nesvesno upori disanje, lagano se ogleda oko sebe i ne videći nikog u blizini, osim stražara na kuli koji je gledao na suprotnu stranu, oprezno proviri kroz prozor.

    Dugački sto, sklepan od dasaka, stajao je nasred prostorije. Na njemu je ležao vezani Monah sklopljenih očiju. U nesvesti. Na stolici obrnutoj naopačke, navaljen na naslon, sedeo je stražar. Puška mu je bila naslonjena na drugu stolicu, nedaleko od njega. Ostatak hrane razvlačili su miševi bojažljivo izvirujući iz svojih rupa. Prozori su bili zakucani, kao u ovaj ispred njega sa otvorima tu i tamo nalik puškarnicama. Čaure i prazne patrone razvlačile su se svuda po podu. Jedna prevrnuta stolica u ćošku i još nekoliko stolica stajale su kraj stola. Iznad stola visila je gola, nepotrebna sijalica, jer struje nije bilo. Ili jeste? Agregat u ogradjenom delu barake lupao je do besvesti. Pored vrata, za svaki slučaj, visilo je nekoliko petrolejki. Pavle pomisli da se sa tim petrolejkama najverovatnije išlo i u rudnik.

    Nekoliko kreveta sa prljavom i razbacanom posteljinom govorilo je da je to stražarska soba gde se stražarilo, presvlačilo i jelo na smenu.

    U drugom delu barake stvarno je postojala spavaonica.

    Vrata se otvoriše i jedan čovek udje, noseći limeno lonče sa kafom koja se još pušila.

    -Još spava?- upita on ironično.

    -Još- odgovor je bio kratak. –A spava se i meni.

    -Izdrži još malo, sada će smena.

    -Šta je sa seljanima?

    Pavle pretrnu.

    -Šta će biti? U rudnik, na kopanje rude. Komadant je naredio da se u posao uključe i žene. To iziskuje povećan broj naših stražara i to je jedini problem. Moramo da požurimo, ko zna ko će sve naići. Komadant je upravo čuo na radiju da je nekoliko nuklearki slučajno ispaljeno na našu zemlju. Vlada se već izvinila, ali šta nam to vredi – ljudi izginuli, gradovi porušeni, radioaktivni oblaci se šire. Naša zemlja je u rasulu, a i okolne. Slučajno?! Hm! Ne znam da li da poverujem, ali retko se šta danas dešava slučajno.

    -Šta se još čuje?

    -Skoro ništa. I to se jedva čulo, elektromagnetni fluks ometa vezu. Mislim da uskoro nećemo čuti ništa. Komadant reče da skupljamo sve što može da posluži za hranu, a da nije zatrovano. Isto i vodu, za to je takodje odredjena ekipa. Malo nas je ostalo u logoru. Treba urediti život koliko-toliko prema prilikama. Zasad smo samo mi u logoru, ti koji čuvaš zatvorenika, ja i stražar na kuli. Ostali su u rudniku.

    Pavle je saslušao priču i polako se povlačio unazad.

    -Malo ih je- promrsi. –Taman za naš napad.

    Vratio se prijateljima. Na brzinu ispriča šta je čuo. Saslušali su ga bez reči i složili sa njim, prećutno klimajući glavama. Dogovor je brzo postignut.

    Koristeći trenutke kad je stražar na kuli gledao na drugu stranu, Pavle je pretrčao put do stražarnice. Peo se uz metalne šipke kao veverica. Nekad, kao dečak, krao je zrele trešnje u komšiluku. Ta misao mu izazva osmeh.

Brzo je proletela kroz njegovu glavu i sada je samo metal grizao njegove ruke. Sva sreća što se Marija dosetila i uvezala mu dlanove čvrsto maramom koju je pocepala na dva dela.

    Pri vrhu zastade. Nije gledao ništa. U ruci je stiskao pištolj koji je Monahu ispao pod prozorom i ostao neprimećen u travi pri uzbuni kada je Monah otkriven.

    Čizme su stajale iznad njegove glave. Stražar  je motao cigaretu. Šuškanje papira se jasno čulo. Nekoliko listića duvana proletekraj njega. Čuo je kako stražar opsova, lagano se udaljavajući ka drugoj strani osmatračnice.

    Lako, kao veverica, Pavle se pope iza njegovih ledja i preskoči metalnu ogradu. Umorni stražar ga nije čuo. Pavle se prišunja, udari ga pištoljem u glavu iz sve snage i prihvati pušku koja je počela da pada iz omlitavelih ruku. Stražar je za trenutak stajao, a onda pade preko ograde. Tupi udar o tlo izazva muku u Pavlovom stomaku. Pogleda gde su mu drugovi.

    Mahnuo je rukom Petru. Ovaj pritrča mrtvom stražaru i poče da mu skida gornju odeću. Oseti mučninu svlačeći kaput čiji je okovratnik već počeo da se natapa krvlju iz smrskane lobanje. Obrisao ga je o travu koliko kod je mogao i obukao ga preko svoje odeće. Pušku je prebacio preko ledja i krenuo uz šipke do vrha osmatračnice, prema Pavlu.

    Penjući se naviše, brzo je bio na samom vrhu uprkos teškoj pušci koja ga je vukla naniže. Pavle mu pruži ruku i Petar se pope. Dugački rukavi kaputa su mu pomogli da ne ogrebe previše dlanove.

    -Ti ćeš stajati umesto stražara- reče Pavle.

    Petar klimnu glavom.

    Pavle preskoči ogradu i spusti se ispod stražarnice. Dotrča do ostalih.

    -Idemo po Monaha, a zatim u rudnik da oslobodimo seljane.

    Svi klimnuše glavama.

    Iznenadjena dvojica u baraci koji su igrali karte i nešto pili iz limenih lončića samo digoše ruke kad Pavle sa ostalima hrupi kroz vrata i uperi puške u njih. Brzo su ih vezali za stolice kaiševima za pantalone.

    Marija pritrča Monahu. Krv se već skorila na njegovoj glavi i ona samo što ne zaplaka. Monah je bio u dubokoj nesvesti.

    Pavle udarcima kundaka za svaki slučaj onesvesti neprijatelja.

    -Nosimo Monaha u prvu kuću u selo, pa idemo u rudnik- reče zatim. Uloga vodje teško mu je padala.

Povratak u rudnik

    Smestiše Monaha u prvu seosku kuću na koju su naišli. Marija brzo raspremi krevet.

    -Donesite rakiju iz podruma.

    -I nešto za jelo- dodade Luka.

    Pavle strogo pogleda Marka. Ovaj sleže ramenima i uze petrolejku sa zida. Otvori vrata iza kojih se najviše osećao ustajali vazduh. Uvek gladni Luka krenu za njim. Marija mu gurnu šerpu u ruke, kao i praznu bocu. Na policama je bilo naredjano puno tegli i teglica sa nečim što je vrlo ukusno delovalo. Veliko plastično bure, puno paprika punjenih sirom ih privuče.

    Ubrzo su se vratili šerpe pune paprika i sira. Marko je nosio flašu rakije.

    U medjuvremenu, Marija je pronašla pola velikog, okruglog, seljačkog hleba. Očistila je sto i prostrla polovinu belog platnenog stolnjaka. Drugu polovinu sačuvala je da Monahu ispere i previje ranu. Dok su drugi jeli, ona je to i učinila. Brižno, sa puno ljubavi.

    Posle doručka, Pavle ponese nešto hrane i Petru na osmatračnici. Pope se uz stepenice. Brzo su se dogovorili šta će dalje.

    Pavle udje u kuću, noseći u ruci zakalnog i poluočupanog petla.

    -Ja toliko, a ti, Marija, ugrej vodu i završi posao. Monahu će trebati topla supa. Drva imaš uz šporet, a ako ti nedostanu, naredjana su ispred kuće. Mi idemo u rudnik da već jednom stavimo tačku na sve ovo.- Pogleda oko sebe. Monah je bio u nesvesti. Marija će ga negovati. Petar je na osmatračnici. Marko i Luka su deca. Ko će se sa njim suprostaviti nasilnicima?

    Tamna prilika ušunja se kroz vrata.

    -Ne bojte se, prijatelji, ja sam Vasilije- čovekov glas zvučao je zabrinuto. Za njim udje još nekoliko mladih ljudi.

    -Mi smo iz ovog sela. Sakrili smo se u obližnju šumu kada se sve ovo dešavalo. Zlikovci su suviše žurili kada nisu obratili pažnju na to da li smo svi na broju. Mi ćemo poći sa vama da oslobodimo naše prijatelje i rodjake i speremo sramotu što smo dozvolili da ih odvedu u rudnik.

    -Znate li da pucate? U baraci ima dovoljno oružja.

    Svi klimnuše glavama.

    -Ne, to gori gas na pojedinim mestima i treba ih izbegavati. Zbog udara tih pukotina ima još više. Ali ima drugih opasnosti i treba biti oprezan.

    -Idemo!- reče najstariji od njih, Vasilije.

    -Drugog izlaza i tako nema. Završimo već jednom sa torturom. Dovoljno je što nas je kaznila ljudska glupost, sad treba to da učini i ljudsko nasilje.

    -Sedite i jedite- reče Marija. –Trebaće vam snage.

    Svi sedoše. Pavle izloži plan dok su seljani jeli. Niko se ne usprotivi.

    Posle doručka odoše po oružje.

    -Hajdemo u rudnik!

    Otvor rudnika delovao je kao ogromna, razjapljena čeljust. Imali su osećaj da će ih progutati ta teška tmina. Nešto je vrebalo iz mraka i to nešto nisu bili ljudi. Pavlovi ljudi, kako već prošli kroz rudnik, osećali su strah kao da ulaze prvi put. Ostali su uplašeno gledali na sve strane.

    -Pratite reku- reče Pavle.

    Idući uskom trakom tla uz reku, preko utabanog puta kojim je nekad prolazila pruga, udjoše unutra.

    -Ne govorite glasno. Sporazumevaćemo se ili dodirom, ili šapatom.

    Išli su jedan za drugim. Rečica se širila. Ugaziše u vodu, držeći se za odeću jedan drugom, da bi slobodnom rukom zaštitili oružje od vode. Ubrzo naidjoše na jedan tunel. Iz njega se ništa nije čulo. Pavle je ipak imao utisak da iz daljine čuje potmule udarce. Povede družinu tim putem.

    Izlazili su iz rečice. Voda je curila sa njih, a tlo postajalo blatnjavo i klizavo. Oprezno, samo oprezno.

    Glasovi su se približavali. Preteći tonovi, plač žena. Podrugljivi komentari.

    -Kuda vozimo rudu- upita neki glas.

    Pri svetlosti petrolejke nazirala se Djordjeva visoka prilika.

    -Tovarite u vagone. Vozićemo do peći na gas u delu rudnika gde gas, osim do peći, ne dopire izvan zemlje. Tamo ćemo topiti. Hvala bogu što olovo ima nisku tačku topljenja.

    Gundjajući glas se učini poznat Pavlu. Nije ni bitno ko je, čim je na drugoj strani, neprijatelj je. Brzo su zamenili mrtvog vodju, ubijenog ispred Josifove kuće!

    Pavle se okrenu. Brzim pokretima ruke, zaklonjen zidom od kamena on rasporedi svoje saborce.

    -Nema milosti, važni su životi vaših prijatelja i rodjaka.

    Taj šapat, izgubljen u mraku, dopre do svakog od njih.

    Pavle nacilja vodju. Nije mu bilo teško jer je ovaj nosio lampu. Ostali naciljaše svako po jednog neprijatelja, kako su se pokretima ruke i dogovorili.

    -Pucajte!- povika Pavle.

    Gromoglasna eksplozija udruženih rafala odjeknu i odbi se o zidove rudnika. Kao da je pucalo više desetina pušaka. Pavle i njegovi otvoriše usta da bi izjednačili pritisak u ušima. Neki od neprijatelja padoše pogodjeni, kao i vodja. Preostali nisu znali gde da pucaju, jer se odjek čuo sa svih strana. Seljaci, predvodjeni Djordjem, baciše se na svoje neprijatelje.

Ubrzo je sve bilo gotovo. Neprijatelj je bio savladan, a seljaci slobodni. Većina je bila dobro, mada je bilo i ranjenih.

    Krenuše prvo u kamp. Marija istrča kad ugleda kolonu. Sve prijatelje je izgrlila radosna što su živi. Ranjene smestiše u baraku pored Monaha.

    -Imali smo sreće. –reče Pavle.

    Čak je i Petar sišao sa osmatračnice. Odavno je video kolonu kako izlazi iz rudnika. Srce mu je poskakivalo od sreće. Živi su!

    U baraci Marija se pobrinula za ranjenike. Srećom, teških povreda nije bilo. Rakijom dezinfikova rane i seljana i zarobljenika. Zarobljenici je zahvalno pogledaše. Jedan zatraži vode. Marija mu dade puno lonče.

    Razgnevljeni seljaci želeli su da kazne zarobljenike. Pavle donese odluku da ih zatvore u susednu baraku pod stražom, a sutradan odluče šta će sa njima.

    -Monah se još nije probudio?

    -Još nije. Povremeno bunca u nesvestici nevezane rečenice.

    -Valjda će biti dobro.

    -Valjda.

    Marija je zabrinuto gledala Monahovo nepomično lice.

    Pala je noć. Bez meseca i zvezda. Zrikavci se nisu čuli iz trave.

    Sedeli sa stolom u velikoj baraci. Bili su umorni.

    -Sutra ćemo se vratiti u pećinu i sahraniti mrtve.

    -Sreća da su seljaci ostali živi.

    -Sreća.

    Podeliše dežurstvo u toku noći za svaki slučaj.

    Čudno je izgledao skup oko velikog stola u baraci. Bili su prisutni i predstavnici seljaka koje je predvodio Djordje. Dogovorili su se da naprave evidenciju hrane i za to zadužili odredjene ljude. Sutradan će odredjena grupa napraviti i spisak hrane i pića iz seoske prodavnice. Dosta hrane i pića su našli u barakama improvizovanog kampa. Dve barake su služile kao ostave.

    Na policama, poredjanim uza zid našli su naredjane konzerve mesnog nareska, pasulja, gotovih jela, mleka u prahu, kompota i raznih slatkiša.

Pirinač, šećer, so i brašno bili su uredno poredjani u džakčićima. Sredstva za higijenu i pranje veša i posudja, kao i metalni kanisteri sa gorivom za kamion i nekoliko agregata za struju. Ovaj kamp je očigledno bio dobro opremljen. Ko zna koliko je prodavnica i pumpi za gorivo opljačkano da bi se ovako snabdeli. Takodje je bilo i lekova protiv temperature, antibiotika, sredstva za dezinfekciju i gaze, zavoja i flastera.

    Zadužiše dvojicu, jednog seljanina i Petra da izvrše popis svih namirnica i ostalih potrepština za preživljavanje.

    Oružja i municije je bilo dovoljno za sve.

    U baraci gde je bio Monah napravili su improvizovanu ambulantu. Doneli su sve lekove i stavili ih u ormarić, kao i ostalo što bi bilo potrebno.

    Medju zarobljenicima nadjoše i doktora koji se koliko-toliko razumeo u medicinu i već lečio svoje drugove. Marija se dobrovoljno javila da mu pomogne.

    Organizovali su život u selu i to je funkcionisalo naizgled besprekorno. Naročito im je od pomoći bila pronadjena radio-stanica. Pavle je tako uspostavio vezu sa jednom vojnom jedinicom i saznao da nisu jedini preživeli, da ih ima dosta, da je u blizini Kamengrada jednom nedeljno veliki bazar na kome mogu da kupuju ili menjaju robu.

    Kamengrad. Cilj njihovog puta. Na žalost, onaj koj je prvi o tome pričao, Monah, ležao je bez svesti. Kako bi se samo radovao da sazna koliko je blizu cilja. Monah, vodja, drug i prijatelj ležao je u komi i nije se znalo kada će se probuditi.

    Mala družina se dogovorila da će pred zimu otići da izvidi situaciju ka Kamengradu. Napolju je bilo leto, žarko leto, bez kapi kiše, što je bilo donekle dobro jer radijacija iz atmosfere nije dospela dublje u zemlju. Zato je trava bila nagorela i suva. Pitali su se kako će ishraniti stoku.

    A onda su počeli da se sakupljaju gusti, tamni oblaci. Kiša je sipila tri dana. Sedeli su u barakama, zabrinuto gledajući bare vode, žućkaste na ivicama i čekali. Nisu smeli napolje bez dugačkih gumiranih ogrtača i šešira koje su pronašli u baraci. Dani su postali dugi i dosadni.