DRUGA GLAVA

- Traženje nade -

*Traženje*

    Znali su da je svanulo samo po žućkastoj svetlosti koja je isijavala iz gustih sivih oblaka. Miris prašine i sumpora pekao je nozdrve dok su se truckali po neasfaltiranom putu usred nepreglednih polja žita čiji su klasovi bili polomljeni, raskinuti ili posiveli i prekriveni sitnim i finim prahom. Samo je po koje retko drvo golih nagorelih grana i sa nekim zaostalim listom stajalo kao strašilo raširenih ruku, bez glave, usred polja.

    Nije bilo vode za umivanje, pa su samo protrljali još uvek umorne oči. Zgledali su se ne znajući gde su i šta dalje da rade.

    - Dobro jutro – trže ih Marijin zvonkli glas.

    - Dobro jutro – rekoše ostali, svesni koliko je taj pozdrav, inače uobičajen, izgledao neprikladno u ovom trenutku kada je iza njih bilo mučno „juče“ i neizvesno „sutra“.

    - Pogledajte!- uzviknu Pavle koji je izašao da protegne ledja. Crveni krov kućice nazirao se u daljini.

    Nada se probudi kod svih putnika. Kuća znači hrana, sveža čista voda, ljubazna lica domaćina, možda informacije o onome što traže. Pavle upali motor.

    - Trebaće nam uskoro i benzin- reče tiho.

    Radost za trenutak oslabi. Motor zabruja i vozilo krenu ka kućici, prolazeći kroz polja uništenog žita. Poskakivala su i tresla se po neravnoj zemlji. Bliže, još bliže i već se vide izbledele tarabe i zatvorena kapija. Po dvorištu nije trčala živina, niti se šunjao veliki žuti mačak. Iz štale se nije čulo mukanje stoke. Sve je bilo pusto i tiho.

    Oni se zaustaviše uz ogradu. Iz kuće se nije čuo nikakav zvuk. Čak se nije čuo da ritmički lupa zaboravljen, otvoren kapak prozora kao da ih poziva da udju.

    Zgledaše se.

    -Idemo unutra- kao da pogadja misli svih ostalih reče Monah.

    Još jednom se osvrnu oko sebe i ne videći nikoga on pritisnu kvaku na kućnim vratima. Osećao se nelagodno. Ruka mu je stezala dršku od pištolja. Dočeka ga roj muva i težak sladunjav smrad truleži. Svima je srce lupalo od neizvesnosti i nekog nejasnog straha. Dlanovi su im se znojili. Zgledali su se.

    Nigde nikoga. Udjoše. Jedan uplašeni pacov projuri im izmedju nogu i pobeže u svoju rupu. Marija tiho vrisnu i zapuši usta rukom. Zastadoše. Svetlost se probijala samo kroz daske na prozima. Obasjavala je drveni sto i četiri stolice, stari oljušteni kuhinjski ormarić u kome su bili poredjani limeni tanjiri i šolje i jedan krevet sa razbacanom prljavom posteljinom. Po podu se vukao stari, prljavi peškir. Na stolu tanjir sa ostacima sasušene hrane i tragovi krvi. Roj muva se podiže sa stola kad pridjoše blizu.

    -Ovde nema nikoga- reče Petar. Glas mu je zvučao čudno, kao da ni sam ne veruje u ono što govori.

    Svi odahnuše i zgledaše se.

    – Pogledajte da li ima neke hrane u ormariću. Mora da negde ima i vode, mada bunar nisam video. Pogledaćemo kasnije iza kuće.

    Monah je govorio tiho, osvrćući se i tražeći vrata od ostave ili od podruma. Jedna su vrata doduše bila otvorena, a iza njih dva para kreveta na sprat i razbacane stvari. Prljavi prozori sa daskama zakucanim preko prljavih stakala. Nasred sobe stajao je otrcan i prašnjav šareni tepih. Monah pridje i podiže deo tepiha. Zasu ga sitna prašina i gomila pikavaca. Ispod tepiha se ukaza poklopac koji je zatvarao neku prostoriju ispod kuće. Najverovatnije podrum. Petar pritrča. Zajedno podigoše težak drveni poklopac i jedva prigušiše krik. Iz mraka su ih gledala dva ogromna oka jedne devojčice.

    Kao mlada, ugrožena životinja, ona iskezi zube. Oči su joj se sijale u mraku. Monah pruži ruku i izvuče je na svetlost dana. Otimala se bez reči. Zatim iznenada zabi zube u njegovu ruku i pokuša da istrgne komad mesa. Monah jauknu i udari je drugom rukom po licu. Ona sede ispred njega, dok joj se krv slivala u potočićima niz njene usne i njegovu ruku. Gledala ga je sa mržnjom.

    Marija pritrča. Izvadi maramicu iz džepa, jedino što je ponela kada je sa braćom napustila dom. Njome poveza Monahu ruku. Ni trenutak se nije premišljala da okrvavi bakinu belu maramicu sa čipkom koju joj je baka sašila pre smrti.

    Devojčica ih je sada uplašeno gledala. Polako se povlačila po podu i gledala na sve strane.

    Luka zavuče ruku u džep od pantalona i izvuče komadić čokolade umotan u staniol, ostao od doručka i upola rastopljen od toplote njegovog tela. Pruži ga oprezno devojčici. Pružao je polako, spreman da svakog trenutka trgne ruku unazad da ne bi prošao kao Monah. Devojčica ga začudjeno pogleda. Pruži lagano ruku i uze komadić čokolade. Strpa ga pohlepno u usta. Pogleda ih kao da razmišlja.

    – Bežite brzo – prošaputa žvaćući čokoladu.

    – Zašto? – upita Luka.

    – Bežite, vi ste hrana – reče ona.

    Svi se zgledaše začudjeno.

    – Kakva hrana?

    – Da, vi ste hrana. Dole su komadi zadnjeg koji se sklonio u kuću. Moja braća kažu da je sve drugo zatrovano. I biljke, i životinje jer ih jedu. Samo ljudi još uvek nisu, bar ne svi. Zato bežite, moji samo što se nisu vratili sa benzinske pumpe. Tamo uzimaju flašice sa vodom i slatke stvari koje nadju u radnji pored pumpe. Otišli su još jutros, vreme je da se vrate.

    – Benzinske pumpe? Gde je ona?

   – Dole niz put. Požurite. – reče devojčica, gledajući Luku. Dečak je bio njen vršnjak i dopadao joj se.

    – Želela bih da ostanete, ali to nije dobro za vas. Uhvatiće vas moja braća i zatvoriti u podrum.

    Svi krenuše iz kuće. Izlazili su brzo jedan po jedan. Monah se okrenu, kao da se seti nečeg.

    – Da li si čula za crkvu čija zvona zvone kao da pevaju?

    - Jesam. Takva crkva postoji, čula sam kako braća pričaju o njoj. Kažu da tamo postoji neka tajna. Ne znam gde je. Bežite brzo!

    Protrčali su kroz dvorište i utrčali u kombi. Pavle upali motor i vozilo krenu. U tom momentu iza krivine na putu ispred njih izroniše tri prilike sa puškama, obučene u stare vojne uniforme. Bili su natovareni rancima koji su izledali prepuni i teški. Videći ih, počeše nešto da viču  i uperiše puške u vozilo. Pokušaše da potrče pod  teškim rancima na ledjima. Jedan ispaljen metak pogodi retrovizor nedaleko od Pavlove glave. On pritisnu gas. Gume zaškripaše na zemljanom putu i vozilo krenu. Monah poteže pištolj i ispali nekoliko metaka u grupu koja je trčala. Jedan od njih se savi i ranac mu skliznu sa ledja. Ostali usporiše, a zatim stadoše.

    Beli kombi nastavi da juri, truckajući se. Prodjoše kraj neprijatelja u punoj brzini. Oni su bili zauzeti zbrinjavanjem brata i skupljanjem rasutih stvari iz palog ranca. Ispratili su psovkama malu družinu u vozilu. Jedan od njih pljunu, pogleda punog mržnje.

    Nastavili su da se voze punom brzinom. Ispred njih je vijugala tamna traka puta kao zmija prolazeći kroz žitna polja s leve i desne strane. Posle izvesnog vremena, ukazali su se na horizontu obrisi benzinske pumpe. Odahnuše.

    Stigli su do pumpe i stali. Stakla na maloj prodavnici bila su slomljena. U prodavnici je vladao nered. Otvoriše vrata. Gurajući jedan drugog Luka i Marko utrčaše u prodavnicu. Ostali za njima, oprezno gledajući na sve strane. Police su bile većinom prazne, neke i oborene na tlo. Na sve strane pocepane kesice grickalica, razasut čips i polomljen i izgažen keks nisu bili za upotrebu. U dnu prostorije, kao neko čudo, stajali su netaknuti jedan pored drugog ormarići za vodu, sokove i grickalice nerazbijeni nekim čudom. Da li se pljačkašima žurilo, ili su prvo pokupili ono što im je bilo na dohvat ruke, dok su vitrine bile zaključane, to nisu znali. Tragovi pokušanog obijanja su se videli na njima, ali je staklo izdržalo i one su ostale neotvorene. Zgledali su se.

    - Marija, daj mi tvoju šnalicu za kosu.

    Lukine vešte ruke dugih, tankih prstiju ispraviše šnalicu i kao da je to dosad radio hiljadu puta poče da čeprka po bravi vitrine sa grickalicama i slatkišima. Brava popusti. Vitrina se otvori. Brzo počeše da trpaju stvari u Pavlovu vreću za spavanje koju su bili uzeli iz vozila. Luka je za to vreme otvorio i drugu vitrinu sa vodom.

    Pohlepno, svako dograbi po flašicu i napi se vode. Već dugo su delili samo onu ustajalu vodu iz flaše, predvidjenu za hladnjak. Ova voda, iako nije bila hladna jer nije bilo struje, imala je svež ukus.

    Marko skide majicu, poveza rukave i napuni je kao vreću vodom i sokovima. Ostatak uzeše u ruke ili strpaše u džepove. Radost zbog nadjene hrane i vode za tren zameni zebnja. Požuriše da udju u vozilo kao da beže od nečeg. Strah zbog neizvesnosti terao ih je da požure. 

    Napunili su brzo rezervoar kombija, kao i nekoliko praznih plastičnih flaša od vode koje su našli razbacane po podu prodavnice. Bar je benzina bilo. Zasad. Zato Pavle napuni i dva plastična kanistera koja je držao u vozilu za svaki slučaj. Put koji ih očekuje nisu poznavali. Ko zna koliko i kako će putovati.

    Sada su mogli da nastave put. Nada se ponovo probudi kod svakog od njih.

    Marija istrese Markovu majicu, prebroja čokoladice i grickalice i poče da ih deli na gomilice. Imali su ih toliko da uz štednju prežive nedelju dana.

    - Do sledeće pumpe... – namćorski se smeškao Luka dok je to govorio. Dopale su mu se pohvale za dosetljivost pri otvaranju vitrina u prodavnici. Osećao se odraslo i važno.

    - Požurimo –reče monah. Ne znam da li će neko naoružan naići, a mogu i braća da se vrate da bi se osvetili.

    Svi se osetiše tako kao da je od negde izmedju njih dunuo dah ledenog vetra. Tiha jeza je obuzimala svakoga. Monah oseti da mu nešto nedostaje. Zavuče ruke u džepove i izvuče preostale metkove ponete od kuće. Nije bio zadovoljan preostalim brojem metaka.

    - Vraćam se na pumpu. Vi zatvorite vrata i čekajte me. Pavle, budi spreman da kreneš odmah čim dodjem.

    Svi zagrajaše poluzačudjeno, polurazočarano. Očekivali su da odmah krenu dalje.

    - Možda ima oružja i municije pod pultom gde je kasa. Pumpa je na usamljenom mestu i vlasnik je verovatno imao neko oružje – razmišljao je glasno Monah. –Možda...

    Nije završio rečenicu. Izadje iz kola i uputi se trkom ka radnji. Odgurnu vrata sa slomljenim staklom i udje. Znao je šta traži i gde bi to moglo da bude. Odmah do ulaza stajale su na stalku od kovanog gvoždja i stakla putne karte. Uočio ih je još kada je ušao prvi put. Pruži ruku i uze jednu. Zatim produži do pulta sa kasom. U ovim zlim vremenima novac je bio bezvredan papir, a kovanice su mogle da služe samo za dečju igru. Hrana, voda, municija, oružje, naročito oružje i municija, to je imalo vrednost. Novac ne.

    Kleknu iza pulta. Njegova nada je bila nagradjena. Puška razbijenog kundaka ležala je duboko pod pultom. Još dublje, u mraku, nazirale su se ispucane čaure. Municija. Mora da je negde ima u blizini. Otvori fijoku pod pultom i odmah ih uoči. Dve kartonske kutije, ostavljene i zaboravljene. On ih uze i otvori jednu od njih. Mutni sjaj metaka mu izazva osmeh. Pokupi ih i uze pušku. Ako je drška slomljena, mehanizam i cev su bili neoštećeni. Polako izadje držeći pušku u jednoj i geografsku kartu kraja u drugoj ruci.

    Vraćao se prijateljima sa smeškom na licu. Osvrtao se oko sebe, ali se ništa preteće nije naziralo oko njih. Udje u vozilo. Svi ga okružiše. On pun ponosa pokaza kartu. Ostavi pušku i otvori kartu.

*Saznanje*

    - Pogledajte!- uzviknu Pavle. Upre prst na jedno mesto na karti. Kamengrad, pisalo je. Kraj njega, stajao je znak za crkvu. U blizini oznaka za jezero okruženo brdima, a grad i crkva označeni na jednom od njih.

    - Tvoj san, Monaše! Brdo, grad, crkva- brzo reče Pavle.

    Došlo mu je da poljubi od sreće te topografske znake na karti.

    - Istina je- prošapta Marija.

    - Istina je- kao odjek se čulo unutar vozila.

    - Nada uvek umire poslednja- promrlja Monah i sam začudjen otkrićem, iako ga je podsvesno očekivao.

    - Mislim da nada nika ne umire- kao odgovor na nepostavljeno pitanje začu se Marijin glas. Ona je sedela do njega i čula šta je izgovorio.

    - Pronašli smo iznova nadu u dnu naših srca- glasno je rekao. –Ispunili smo jedan deo proročanstva.

    Osetio je ponos. Nova snaga je ispunila njegovo srce.

    - Nisam se tek tako nazvao Monahom, ali monah nisam samo ja. To smo svi mi zajedno, mi koji tražimo budućnost na zgarištu, sećajući se prošlosti. Stvorili smo Monaški red svetog kneza Lazara da bismo objedinili prošlost i budućnost u novu sadašnjost. Nebitno je ko je katolik, a ko pravoslavac, to se nismo ni pitali kada smo se sreli. Svi smo mi hrišćani, ujedinjeni kao što smo bili u vreme cara Konstantina i carice Jelene. Zajedništvo, ljubav i sloga nas održavaju u životu da bismo došli do cilja. I neka tako bude.

    On podiže glavu i sve ih obuhvati pogledom. Toplina mu ispuni srce.

    Krenuše dalje putem prema brdima koja su se uzdizala na horizontu.

    Te večeri oblaci su izgledali manje strašni. Plamičak vatre, ogradjene na kamenom ognjištu koje su brzo napravili da se vatra ne bi videla od neprijatelja, ih je grejao toplije. Bar tako im se činilo. Nesvesno su se zbijali oko vatre, gledajući u plamen. Podelili su kutiju keksa za večeru. Pavle izvuče ponosno iz kutije u kolima bocu crnog vina izgrebane etikete.

    - Odakle ti?- zagrajaše svi.

    -Našao sam je zaboravljenu u radnji. Oni koji su pre nas bili u radnji su izgleda otišli u velikoj žurbi. Ostavili su je, ali će nama večeras dobro doći.

    - Smemo li da probamo i mi?- glasovi Luke i Marka su se stopili u jedan.

    - Naravno- osmehnu se Monah. – I vi ste deo družine. Sazreli malo prerano doduše, ali u ovim zlehudim vremenima neka pravila ne važe.

    Boca je otvorena na veliko oduševljenje prisutnih. Svako je popio po nekoliko gutljaja, zalivajući komade suvog keksa.

    - Kao pričest- prošapta Marija gledajući ih oko sebe.

    Vino i vatra su ih grejali i oni za trenutak zaboraviše na hladnu noć i dogadjaje prethodnog dana. Zbijeni jedni uz druge hrabrili su se u toj mračnoj noći bez zvezda. Petar prvi prihvati da stražari i održava vatru.

    Jedan po jedan utonuše u san.

    Petar je sedeo na kamenu sa puškom u ruci. Osluškivao je zvuke noći. Nekada od njih nije mogao da se uspava. Sada je želeo da ih čuje, da mu uliju hrabrost. Ništa se nije čulo. Samo je tišina izazivala u njemu neki neodredjeni strah koji ga je održavao budnim.

    Zora se približavala. Nebo kao da je postajalo svetlije, ali su se oblaci i dalje nadvijali nad njima. Nemi, bez grmljavine, bez kapi kiše, ličili su na tamne prilike koje su ih progonile. Petar ustade sa kamena na kome je sedeo i proteže se. Kosti mu zakrckaše skoro u isto vreme kad i grančica iza njega.

    Cev puške zabi mu se u rebra. Bol je bio rezak i jak. Bolelo ga je, ali ne toliko koliko pomisao da je na neki način izdao prijatelje.

    - Ćuti i daj pušku- prošapta glas iza njegovih ledja.

    Petar ćutke pruži pušku iza ledja.

    - Kreni napred- glas je iz neposredne blizine naredjivao.

    Ne razmišljajući, instiktivno, Petar uhvati lagano dršku svoga noža od koga se nije odvajao, naglo se savi i baci ga iza sebe savijajući se istovremeno u stranu. Sve ovo u skoro istom trenu. Iznenadjen, napadač jauknu i pripuca, ali promaši jer se Petar izmakao. Petar se munjevito okrenuo, uhvatio cev puške i povukao je naviše. Kolenom udari čoveka u stomak. Puška je ostala u Petrovim rukama. Napadač pade. Iz noge mu je virila drška Petrovog noža. Zmijska glava na njoj se zlobno cerila.

    Monah i ostali, naglo probudjeni pucnjem, munjevito pritrčaše i zgrabiše čoveka. Uspravili su ga. Petar istrgnu svoj nož iz njegove noge. Rana nije bila duboka jer Petar nije mogao jako da zamahne.

    Uplašeno lice, zaraslo u kratku ridju bradu, ih je posmatrao razrogračenih očiju.

    - Ko si ti? Šta radiš ovde? Zašto si nas napao? – pitanja su pljuštala sa svih strana.

    - Vi ste na mojoj zemlji – reče čovek. – Video sam vatru još sinoć i celu noć sam probdeo čekajući napad. Kako niste dolazili uputio sam se prema vama da vas po mogućstvu iznenadim na spavanju i razoružam. Ja samo štitim svoj dom i sebe od lopova i ubica kojih ima u poslednje vreme na svakom koraku.

    Nešto u njegovom glasu učini se čudnu Monahu. Priča je delovala iskreno, ali su reči izgovarane suviše brzo kao da je nešto skrivao.

    - Čini mi se da nešto nije u redu – reče Monah. – Idemo do tvoje kuće.

    Užas se ogleda u čovekovim očima.

- Ako ćete da me ubijete, uradite to ovde- klonulim glasom reče on.

    To Monaha još više uveri da čovek nešto skriva. I to kod kuće.

    - Ne želimo da te ubijemo. Želimo samo mleko ako imaš stoku i da se operemo od puta – reče Marija i istupi napred.

    Čovek s olakšanjem odahnu. Gledajući Mariju video je izmučenu devojku, napola dete, koja nije podsećala na ubicu. Pogled njenih očiju bio je molećiv. Kad Luka i Marko stadoše uz Mariju gledajući ga, čovek pogleda dečake i donese odluku.

    - Idemo- reče. – Kod kuće imam ženu i malog sina i nisam želeo da im se nešto loše dogodi. Ovo su teška vremena.

    Monah za svaki slučaj izbaci metak iz puške i vrati je čoveku. Marija ga brzo previ svojom maramom stežući nogu. Krv je curila iz nje na zemlju.

    - Metak ću ti vratiti kad stignemo.

    Čovek klimnu glavom. Zatrpaše brzo vatru kamenjem, udjoše sa čovekom u vozilo i truckajući se neravnim putem krenuše.

    Kućica se ukaza brzo pred njima. Tarabe i vrt ispred kuće bolno dotaknuše Monahovo srce. Setio se svog vrta i majke koja je poznavala svaki grm i svaki cvet u njemu.

    - Marija!- pozva čovek.

    Iz kuće, držeći dečaka u rukama izadje uplašena mlada žena. Videći Mariju kao da se malo oslobodi straha.

    - Ne boj se- reče Marija. – I ja se zovem kao i ti Marija i imam braću o kojoj brinem kao i ti o sinu.

    - Prijatelji su- reče njen muž.

    - Ti si ranjen!- Strah ispuni ženine oči.

    - Sam sam kriv, napao sam ih dok su spavali. Samo su se branili- odgovori.

    - Udjite u kuću- pozva žena i skloni se sa vrata.

    Ulazeći u kuću svako reče svoje ime. 

    - Ja sam Josif- reče čovek. – Beba je Hristivoje. Živimo sami, selo je daleko. Seljane terorišu ljudi koji sebe nazivaju vojskom, ali su to obični pljačkaši. Priča se da su nemilosrdni. Zato je i došlo do nesporazuma. Pomislio sam da ste deo njihove grupe.

    Družina ostavi cipele ispred vrata i lagano udje u kuću.

    Posle doručka koji su pripremile dve Marije, a koji se sastojao od toplog mleka, domaćeg hleba i prženih jaja, muškarci se okupiše oko karte koju po raspremljenom stolu raširini Monah.

    - Iza brda na zapadu je selo u kotlini. Zatim treba preći i sedam brežuljaka nanizanih jedan iza drugog. Izmedju prvog i drugog je zatvoreni rudnik olova. Rudnik ima dva ulaza. Jedan gleda na istok, a drugi na zapad. Taj drugi prolazi kroz rudnik i izlazi na asfaltni put kojim se ide dalje. Treba paziti kada se ide kroz rudnik. Ugrožavaju ga prvo podzemne vode koje su zbog prisustva olova u rudi otrovne, te vodu treba poneti. Moraćete pešice, jer kroz rudnik ne možete kombijem. Postoji uska pruga kojom se prevozila ruda i treba se držati nje. Mnogo je hodnika koji vode u nepoznato i čovek se lako izgubi. Oni koji su ušli u rudnik nisu se vratili, osim dvojice koja su iz rudnika izašli u ranama i pomračenog uma. Ubrzo po izlasku su obojica umrla, ali iz onog što se dalo razabrati iz njihovih priča, treba se čuvati i slepih miševa. Osim njih treba paziti na pacove, neku čudnu vrstu šakala i ko zna čega sve još, u ovim gladnim vremenima i uslovima u kojima žive prilično su opasni.

    Josifov prst šetao je po karti od mesta do mesta o kojem je govorio. Svi su pratili to kretanje netremice. Razne misli prolazile su im kroz glavu.

    - Možda ima i ljudi- dopuni zamišljeno Josif. – Ne znam ništa o tome, ali se ponekad iz ulaza u rudnik vidi dim. Seljani pričaju da im nestaje sitnija stoka i živina. Što je najužasnije, deca koja su pošla da ih traže oko rudnika nikada se nisu vratila.

    Marija prigrli dete još jače, možda čak i suviše jako. Mali Hristivoje pocrvene i zaplaka. Takav majčin zagrljaj mu nije prijao.

    - Put vodi dalje u brda. Tu ćete naići i na brdo koje tražite,gradić na njemu i crkvicu sa zvonima koja pevaju. Doduše, svi pričaju da je crkva ukleta jer je nenastanjena, a zvona ipak zvone.

    Monah pogleda prijatelje. Odlučnost da idu do kraja puta videla im se na licima.

    - Idemo li?- upita Pavle. Nije pokazao neku posebnu brigu što mora da ostane bez svog vozila.

    - Idemo, ali ćemo se prethodno odmoriti nekoliko dana.- odluči Monah. Klimao je glavom dok je to govorio. Ugleda olakšanje na Josifovom licu. Bar će ih neko vreme biti više, a to znači i veću zaštitu za njegovi porodicu i njegov dom u slučaju da dodje do neke nemile situacije. Monahova družina je takodje odahnula. Najzad su videli cilj ispred sebe, isto kao i mogućnost kratkog odmora uz hranu i čistu vodu iz Josifovog bunara u šupi, poklopljenog velikim drvenim poklopcem sa gvozdenom alkom na sredini. To što je bunar bio u zatvorenom prostoru garantovalo je nezagadjenu vodu za ljude i životinje, a seno u štali nezagadjenu hranu za stoku. Ovde su bili bezbedni i zaštićeni od otrovne sive prašine i gareži iz vazduha koju je vetar, koji je počeo da duva, donosio iz daleka. I kuća i štala i šupa u kojoj je smeštena živina bile su od cigle, te nije postojala mogućnost da se fina prašina provuče kroz otvore na daskama i udje u unutrašnjost. Bolji zaklon zaista nisu imali.

    Seli su i podelili poslove. Marija je pomagala drugoj Mariji oko deteta i kućnih poslova kojih je zaista bilo mnogo zato što se broj ukućana trenutno mnogo povećao. Muškarci su se brinuli o stoci i održavali tri plastenika sa povrćem u zadnjem delu dvorišta. Uveče su se sakupljali oko sveće, razvijali putnu kartu po stolu i tiho razgovarali.

    Tako prodjoše tri dana.

    Četvrtog dana, u zoru, razbudi ih brujanje kamiona ispred kapije i iznenadni pucanj iz puške.

- Hej, vi u kući!- glas koji je dopirao spolja bio je dubok. U njemu se

osećala odlučnost, hladnoća i trag prezira i nadmoći.

    Poskakali su svi iz toplih kreveta. Hristivoje zaplaka. Majka ga privuče na grudi. Sakupiše se u trenu u kuhinji čiji je veliki prozor gledao na kapiju. Pogledaše kroz prozor trljajući još uvek pospane oči.

    Kroz mutno staklo videli su stari zeleni kamion, pokriven maskirnom ciradom. Oko njega stajala je grupa od desetak ljudi odevenih u maskirne vojne uniforme, sa redenicima za municiju ukrštenih preko grudi ili opasanih oko pasa i puškama u ruci. Način na koji su držali puške govorio je da imaju dosta iskustva sa oružjem. Predvodnik ove čudne družine neobrijanih lica nije izgledao bolje od ostalih. Izgledao je samo bahatije. Gurnuo je kapiju udarcem noge i ušao u dvorište.

    - Nas je malo- prošaputa Monah. – Slabo smo naoružani. Moraćemo nešto brzo da smislimo. Josife, pitaj šta žele i oduži razgovor da dobijemo na vremenu.

    - Šta želite?- šuplje je odjeknuo Josifov glas kroz odškrinuta vrata. Kao da mu je ogromna knedla stajala u grlu.

    - Vozilo koje je u dvorištu i stoku za hranu i naravno oružje i municiju koje imaš, a koje ćemo naći dok ti budemo pretresali kuću. Moraš priznati da je to mala cena za tvoj život i živote tvojih najbližih.

    Podmuklo se cerilo bradato lice. Ostali su se gurkali i smeškali sigurni unapred u Josifov odgovor.

    - Ako odvedeš stoku, moji će i tako umreti od gladi. Imam malo dete, čime da ga hranim ako ne bude mleka?- glas Josifov je podrhtavao od straha i iznenadno nadošle mržnje.

    - Snadji se! Možes da se regrutuješ i kod nas, ali onda sve što imaš pripada svima nama. I žena. Odluči brzo šta ćeš.

    Lice mu je bilo razvučeno u odvratan osmeh dok je ovo govorio. Josifovoj ženi je bilo odvratno. Ona posrnu držeći dete i umalo nije pala. Pogledala je u Josifa uplašeno. On je kršio prste.

    Monah iza njega, koji je stajao sa svojim pištoljem u ruci, podiže ruku i nacilja. Ništa nije rekao jer nije ni imalo šta da se kaže. Na golu silu ide se samo silom. Znao je to. Negde iz podsvesti isplivaše slike iz njegovog dečaštva. Imao je deset godina, otac mu je umro. Posle očeve smrti morao je da se bori za sve što je imao ili želeo da ima. Probudjeni instinkt samoodržanja je osećao tako jako u sebi, krv mu se uzburkala, a ogromna količina adrenalina tekla je kroz vene. Pokaza rukom Petru i Pavlu koji je držao pušku da izadju kroz zadnji prozor. Tiho prošaputa naredjenje da neopaženo dodju iza kamiona.

    - Požuri, prijatelju. Sporo odlučuješ.- podrugljiv glas je odjeknuo spolja.

    Monah proveri da li su Petar i Pavle na svojim mestima. Jedan žbun iza kamiona se neprimetno pokretao. Ljudi su gledali u kuću sa puškama na gotovs. Monah nacilja i opali kraj Josifove glave. Ni trenutka nije razmišljao. Pogodjen u čelo, nasilnik je još trenutak stajao na nogama razrogačenih očiju, a zatim se sroza kao vreća na zemlju. Krvavog lica zurio je u nebo. Njegovi ljudi iznenadjeno su se osvrtali unaokolo stiskajući oružje. Nisu znali šta ih je snašlo.

    Iza njih, iz žbuna proviri cev Pavlove puške.

    - Baci oružje!- Pavlov glas odjeknu iza njih. Osvrnuše se.

    - Samo je jedan!- povika neko. Počeše da se okreću.

    Monah iz kuće opali ponovo i pogodi u nogu jednog protivnika. Čovek pade na zemljuuz krik bola. Pavle je gadjao u gomilu i nije promašio. Jedan od protivnika bi pogodjen u vrat i puška mu ispade iz ruke. Krv je šikljala na sve strane u mlazu, kao vodoskok.

    Pavle  se otkotrlja baš u poslednji čas, isto kao i Petar. Petar je pogodio nožem jednog protivnika u stomak. Ostali otvoriše vatru ka žbunu.

    Monah hladnokrvno opali ponovo. Krv i bela moždana masa rasprštaše se na sve strane i čovek pade na zemlju.

    - Bacite oružje!- viknu on. – I municiju!

    Uplašena grupa nije znala na koju stranu pre da puca. Pobacaše oružje.

    - Idite i nosite svoje ljude sa sobom. Brzo! – Monahov glas zazvuča bezosećajno i hladno. Tog trenutka nije bilo milosti u njemu.

    Ljudi utrčaše u kamion, ubacivši svoje drugove pod ciradu. Oružje im ostade na zemlji, kao i redenici sa mecima.

    Petar zgrabi prvu pušku i stade do Pavla.

    - Ne vraćajte se više!- za trenutak njegov glas prerano izraslog dečaka zameni odsečan, dubok glas odraslog čoveka.

    Kamion krenu iz mesta pod jakim glasom. Nekolicina ih je provirivala kroz ciradu.

    - Vratićemo se!- pretnja je lebdela u vazduhu.

    - Čekaćemo vas!- odgovori Monah.

    - Sledeći put nećete otići odavde.- pridruži mu se Petar.

    Kamion je bio već daleko i njegov podrugljiv glas verovatno niko nije čuo. Umorni udjoše u kuću.

    Josif je u dvorištu počeo da sakuplja oružje. Monah mu se pridruži. Uneli su oružje i municiju u kuću i stavili ih uza zid kraj vrata.

    Zabrinut i uplašen Josif stade kraj stola.

    - Vratiće se.

    Glas mu je bio promukao od straha.

    - Neka. Imaćemo oružje.- reče mu žena.

    Monah klimnu glavom.

    - Pozovite i seljake.- reče. – Obavestite ih o ovome. I njih najverovatnije očekuje sličan dogadjaj.

    - I oni trpe njihovo nasilje. Do sada su se branili kosama i vilama. Mnogi su poginuli. Sada će biti drugačije.

    Josif je u trenu izgledao sigurno. Njegov brat iz sela sigurno će doći, kao i stric i njegovi sinovi. I Stefan, njegov najbolji drug. Ko zna koliko ljudi još...

    Monah je sedeo za stolom. Rukama je obuhvatio glavu i razmišljao. Razmišljao je o otme kako se menja ljudski karakter kada nastupe teška vremena. Ispoljavaju se u tim vremenima najgore i najbolje ljudske osobine. Strah čini čoveka i slabim i jakim, u zavisnosti postoji li nada u njemu.   

Ako imaš nadu, imaš sve, ako je nemaš, nemaš ništa.

    - Mislim da je vreme da se i mi spremamo na put- reče.

    Monahov glas je delovao zamišljeno. Svi ga pogledaše, jer ga takvog nisu znali. Znali su ga za odlučnog čoveka koji je u trenu donosio odluke. Sada, kao da je dolutao iz daleka. I njegov glas je dolazio iz daljine.

    - Ispeći ću hlepčiće- reče velika Marija.

    Mala Marija se osmehnu.

    - Pomoći ću ti- ponudi se.

    Dok su one spremale hranu, muškarci su delili oružje i municiju. Podeliše i flaše sa vodom za piće. Josif će ih kombijem odvesti do rudnika i vratiće ga nazad, u svoje dvorište, kad oni budu ušli u rudnik.

    - Čuvaj ga dobro- osmehnu se Pavle. Ja i kombi smo kao braća rodjena, nikada se nismo rastajali otkad smo dobili jedo drugo- ja vozilo, on vozača. Čudno je kako se vežeš za nešto, za stvar.

    Njegove misli odlutaše.

    - Ne brini ništa- reče Josif. – Uzgred, trebaće vam i baterijske lampe. Imam samo dve.

    Zvučao je kao da se izvinjava.

    - U vozilu ima još jedna- Pavle se trže iz razmišljanja.

    Monah ih je gledao kako se dogovaraju i slušao razgovor. Činilo mu se kao da su najbliži rodjaci. Njegov i njihov život će biti stavljeni na kocku zbog nade proistekle iz jednog sna. Pitao se da li se i sveti knez osećao slično na poslednjoj večeri pred odlučni boj, da li je sa istim strahom u srcu, ali i sa nadom, nazdravljao svojim prijateljima i saborcima. Nazdravljao je mudrosti, pameti, lepoti, junaštvu. Sve se prinosilo na žrtvu zbog budućnosti jednog naroda, zbog ljubavi prema bližnjem svom, zbog časti, zbog poštenja, zbog bezrezervne plemenitosti koji su svi nosili u srcu.

    Skinu lančić sa krstom koji je nosio oko vrata od kada je znao za sebe i stavi ga u malu Hristivojevu ruku. Prstići se stegoše oko krsta, a krupne oči, u kojima se ogledala detinja nevinost, ga pogledaše.

    - Ostaj sa srećom, maleni. Kada se budemo vratili, prohodaćeš i doći ćeš nam u susret. Tvoji će koraci čvrsto ići stazom pravednika.

    Okupili su se oko stola kao porodica. Miris sveže pečenog hleba širio se kućom. Osećali su toplinu vatre i toplinu ljubavi.

    - Monaški red kneza Lazara nastavlja svoj put. Na svom putu do sada smo našli i slogu i ljubav i nadu. I veru u bolje sutra. Idemo napred i širićemo ih na putu prema cilju. Samo zajedno možemo da izdržimo. Samo zajedno možemo pobediti zlo.

    Svi su zagrajali. Svako je osetio veličinu trenutka i osetio potrebu da nešto kaže. Glasovi im se izmešaše kao muzika.

    Monah ponovo utonu u misli. Zatvori za trenutak oči i vide svoj vrt prepun žutih lala, belih i crvenih ruža kao nekad. Skoro je osećao njihov miris i povetarac koji je lelujao raznobojne cvetove. Video je majku kroz grmove ruža, sunce na zalasku i njene ruke koje su svijale oko cvetova kao oko dece. A onda je talas ledenog vetra dunuo sa severa. Latice cveća su umirale na tlu. Video je očajno majčino lice, koje je bledelo iza žbunova umirućih cvetova i gubilo se iz njegovih očiju. Tužno, očajno, izgubljeno.

    Stisnuo je zube i zakleo se da će sve učiniti da ne bude više očajnih lica koja gube ono što vole, da ne bude više ledenih vetrova i umiruće nevinosti i čistote.

    - Vreme je! - Pavlov glas kao da je dopirao iz nekog drugog sveta. On se trže i pogleda oko sebe. Video je poglede uperene u svoje lice i iščekivanje u njihovim očima.

    - Krenimo- reče. Ta jedna reč procveta na njegovim usnama.

    - Krenimo- kao odgovor odjeknu sa svih strana.

     Zahvaljujem svima koji su me podržali. 
       Putnici nade nastavljaju svoj put. Budimo uz njih svi mi koji se bojimo sadašnjosti i u budućnosti vidimo izlaz iz mraka u kome smo.
     Podržimo Jovana, Mariju, Petra i Pavla na njihovom putu koji nije bekstvo pred smrću već suočavanje sa stvarnošću i izmena te stvarnosti u bolju budućnost. 
     Zato objavljujem delo od početka za sve one koji su to želeli.                                                                     Autor

PRVA GLAVA  
- Kada gradovi nestanu -

*Jovan*

    Bio je dan kao i svaki drugi. Sasvim običan. Probudio ga je sunčev zrak na jastuku, lupa koju je pravila majka perući sudove od sinoćne večere i škripanje ljuljaške vezane za veliki orah ispred kuće. Jakov, njegov mladji brat, jutros je rano ustao i već se igrao u dvorištu. Iz kuhinje je dopirao miris pržene slanine. Majka je završila pranje sudova i već je spremala doručak.

    Začudo, cvrkut ptica se nije čuo. U prvi mah nije ni zapažao da ga nema. Čuo je buku sa ulice, dovikivanje, razgovor. Tačno na vreme prošao je žuti školski autobus gundjajući ulicom koja je vodila prema školi. Sat na stočiću je počeo poigravajući da zvoni.

    Skočio je i ugasio ga. Majka je iz kuhinje pozivala na doručak i opominjala Jakova da opere ruke. Jovan skoči iz kreveta, saplete se na stare papuče ispred kreveta i brzo obuče farmerke u majicu. Izadje u dvorište i umi se na česmi. Hladna voda ga rasani. Seti se da je Jakovu obećao da će mu naći omiljeni kamiončić koji je upao kroz prozor u podrum.

    Osmehnu se. Doneće mu ga i staviti na sto odmah pre doručka.

    Javi se majci u kuhinju. Ona okrenu glavu i osmehnu mu se. Taj osmeh je pamtio celog života. Sidje u podrum koji bio ispod kuhinje osvetljavajući put baterijskom lampom. Oseti podrumsku svežinu i uze stari crni ogrtač koji je visio na kuki na zidu. Ogrnu ga i nastavi da silazi.

    Iznenada se sve zaljuljalo i stepenice su nestale ispod njegovih nogu. Izgubile su se kao i njegova svest u trenutku kada se skotrljao u podnožje stepenica.

    Opet je sanjao isti san... Po ko zna koji put. Dugačka ulica uz brdo popločana kamenim pločama. Brdo ravno na vrhu, a na njemu deo grada sa ulicama, kućama i dvorištima ogradjenim ogradom od kovanog gvoždja i natpisima na nekom njemu nepoznatom jeziku koji je podsećao na latinski. Ljudske glave uklesane u zidove kuća na dnu dvorišta su se smejale ili plakale. Neke su začudjeno gledale buljavih očiju, a neke kezile zube u jeziv smešak. Drugi deo grada se video sa brda i prostirao se kao deo obale uz neku veliku vodu. Da li je to bila široka reka, jezero ili morski zaliv nije znao. Na putu uz brdo, sa desne strane puta, mala crkva. Ogradjena kamenom i nizom čempresa, otvorene kapije od crnog livenog gvoždja belela se u dnu dvorišta. Iza crkve uzdizao se zvonik sa krstom na vrhu prema kome su vodile drvene stepenice unutar zvonika. Kamena staza vodila je od ulaza u dvorište prema crkvi. Kraj staze stajala je kamena klupa čija je severna strana obrasla u mahovinu. Travnato dvorište je prepuno žbunova šimšira i visokih borova toliko gustih da se tek po koji zrak sunca probijao kroz grane. Neki čudan, gotovo opipljiv mir, vladao je u tom dvorištu.

    Tada je začuo zvona. Zvonila su neku pesmicu koja se ritmički ponavljala svakih nekoliko sekundi. Zvona su pevala. Ta pesma ga je uvek budila.

    Vrata crkvice su bila otvorena kao da pozivaju na ulazak. Oltar je stajao u dnu. Kroz prozor u obliku krsta ulazila je sunčeva svetlost praveći u polumraku prostorije zlatni krst na njemu. U sredini krsta od svetlosti stajao je putir, a kraj njega knjiga, povezana u kožu i sa zlatotiskom u obliku krsta. Putir je bio ukrašen raznobojnim kamenjem koje je odbijalo sunčevu svetlost u hiljade iskrica.

    Nigde nikoga. Crkva ne samo da je delovala prazno, delovala je napušteno. Ipak je travnjak ispred nje bio ošišan, a uz putir je stajala knjiga bez trunke prašine. Pred očima mu zaigra naslov „Knjiga Proroka“.

    Hladan vetar dunu kroz otvorena vrata crkve i otvori knjigu. Pogled mu pade na zapis koji je znao već napamet iako mu nije znao svrhu.

    „Kada se pronadje pehar kojim je knez Lazar na zadnjoj večeri pred boj na Kosovu nazdravio svojim vitezovima, ponovo će se čuti zvuk crkvenih zvona, osetiće se miris cveća i čuti zujanje pčela medonosnih. Ljudska srca će preplaviti milost i ljubav. Vrati čoveka čoveku, čisto nebo nad Sodomom i Gomorom, otvori ljudske duše za dobro i plemenito“.

    Trže se i otvori oči. Nije znao da li je budan ili sanja. Oko njega opšti nered, razbacane stvari. Prašina ga je gušila i terala na kašalj. Ničega se nije sećao. Ni ko je, ni šta će tu. Samo je bio svestan bola u glavi. Posrćući ustade i pridje prozoru, čije je staklo napuklo. Naborano lice, prljavo od prašine, uraslo u bradu, gledalo ga je sa stakla na prozoru. Nije ga podsećalo na njegovo lice. Da li još sanja? Suviše je bilo naborano lice da bi bilo njegovo. Prašnjav crni ogrtač ličio je na mantiju. Monah ga je gledao sa stakla na prozoru. Monah. Samo to ime je imao. Ono prvo, koje je dobio na rodjenju sagorelo je kao i kuća koja je još tinjila iznad njega i gušila ga smradom gareži. Sećanje mu se gubilo u tami nepovrata. Samo su, kao svetle tačke u tom sećanju, postojali njegova majka i brat i vrt koji je negovao.

    Srce mu se steže od tuge. Ponovo je video majku kako bere ruže pred večeru i brata koji gradi kulu od peska u blizini zeleno ofarbane kapije. Majčin osmeh ujutru dok je spremala doručak.

    To je bilo ono što je noćima gledao ispod sklopljenih kapaka i što će gledati kada iscrpljen bude uspeo da zaspi. Dok ne bude zaspao, slušaće krckajući zvuk sveta koji nestaje, sveta koji je poznavao i voleo. To krckanje, ta podmukla tutnjava koja je usledila, bila je jača od krikova onih koji su nestajali u vatri. Prosto je čuo uzdah umirućih ruža u vrtu.

    Užasan strah, bezbroj pitanja, širom otvorene oči. Ruka se sama stegla u tri prsta. Krstio se. Šaputao je molitvu svim svetima kojih se u trnutku setio. Ali misli ga nisu slušale. Kao da ga je razum napuštao. Odlazio je ka majci, bratu i svima koje je poznavao. Gde su? Šta se sa njima?

    Ispod gomile drva izvukao je stari očev pištolj koji je ko zna kad tu sakrio od mladjeg brata. Znao je samo da mora da izadje napolje. Zadenuo je pištolj za pojas starih farmerica i pogledao oko sebe.

    Kada se prašina slegla, izvukao se kopajući ispred sebe kroz zemlju i kamen, razgrćući napukle i natrule daske. Nije bio svestan krvavih ruku, iskidanih noktiju, ni ivera i zemlje pod noktima. Samo je gledao u svetlu tačku ispred koje se dizala prašina i stremio prema njoj. Osećao je čudan miris koji je dopirao spolja, miris paljevine, prašine i još nečeg poznatog čega nije mogao da se seti. Tek mnogo kasnije, stojeći sav pocepan i ranjen video je ispod gomile nagorelih cigala majčinu ruku. Poznao ju je po prstenu koji joj je otac poklonio nekada davno dok ga rak pluća nije pokosio. Poznao je i malu krvavu ruku koja je stiskala majčinu.

    Otkopao ih je ispod gomile cigala ne osećajući umor već samo ogromnu tugu koja mu je pritiskala srce. Ni da zaplače nije mogao. Sahranio ih je u dnu onog što je nekada bilo vrt.

    Uspravio se. Gledajući ruševine oko sebe i ponekog čoveka koji se u šoku klatio bez cilja ili trčao tamo-amo u panici, shvatio je da je miris koji je osećao ne prepoznajući ga ustvari miris smrti.

    Grad je nestao, izgubljen pod tonama cigle i betona. Za tren se osetio kao izgubljena duša na mestu na kome se nekad živelo, smejalo, nadalo...

    Nebo iznad grada je nestalo. Videli su se samo oblaci dima i prašine koji su se valjali nebom, i tamni i žućkasti u isto vreme. Horizontom su isijavale munje i na koju god stranu pogledao, nebeska vatra je blještala neobičnim sjajem. Udar groma se nije čuo, samo su munje blještale na horizontu i izazivale nelagodnost i strah.

    Samo živi umiru. Tako su ga učili. Ovde su i mrtvi iznova umirali kroz plamen koji ih je sagorevao ili ispod cigala koje su se rušile na njihova mrtva tela.

    Stajao je izgubljen medju mrtvima, tako beznačajan, sitan i uplašen medju ostacima grada koji je do maločas živeo. Stajao je medju ruševinama zbunjen. Nije znao da li da bude zahvalan jer je ostao živ ili da proklinje taj čin. Hiljade pitanja je prolazilo kroz njegovu glavu. Jedno je isplivalo na površinu iznad svih. Ne zašto, već – kako?

- Kako preživeti? – pitao se njegov životni instinkt.

    - Zaklopi oči da ne vidiš, uši da ne čuješ i ubij se. – odgovarao je njegov zbunjeni mozak.

    Opet se setio sna. Grad je umirao kao Sodoma i Gomora, u sumporu i plamenu, samo što je čovek bio sam svoj Bog.

    Lutao je ulicama bez cilja. Svuda ruševine i mrtvi. Iz nekih ruševina lizao je plamen. Uputi se ka obližnjem parku. Na sredini parka stajala je statua konjanika, nekim čudom neoštećena. Gledao ju je kao čudo koje je izbeglo pakao.

    Lagani dodir po ruci osetio je kao dašak vetra. Trgao se obuzet panikom. Srce mi je lupalo kao ludo. Njegov pogled dodirnu od gareži umazano lice prerano izraslog dečaka. Ovaj dečak nije delovao izgubljen od straha. Samo je u krupnim plavim očima nosio beskrajnu tugu i neizrečeno pitanje. Monah odahnu. Strah se izgubi. Preplavi ga sažaljenje dok je gledao to dečje lice.

*Petar*

    Tetka ga je od malena zvala čudakom. Još kao mali nije se igrao u pesku niti pravio garažu od cigala za automobilčiće kao njegovi vršnjaci. Nije vozio bicikl niti trčao pucajući u zamišljenog neprijatelja. Petar je crtao. Papir i bojice su bile njegov svet. Crtao je sve što je poželeo. Najviše je voleo da crta Maksa, crno ulično psetance, lutalicu, koje se umiljavalo kad god bi ga video. Bacalo se na ledja ispred njega i očekivalo da ga dečak pomazi. Pratio ga je kad je išao po hleb u obližnju prodavnicu i čekao ga da izadje sedeći na zadnjim nogama ispred radnje na užas tetkinih prijateljica koje su prolazile.

    Jednog dana, kada je hladni zimski vetar počeo da duva, Petar ga je odneo u svoju sobu. U ćošku sobe je napravio ležaj od starog džempera i stavio kraj njega oštećeni beli tanjirić za hranu i šoljicu za vodu. Tako je Maks dobio dom, a na zidu, spram Petrovog kreveta, pričvršćena je na velikom kartonu nacrtana slika psića koji gleda kostur dinosaurusa u muzeju uz naslov „Šta Maks sanja?“

    Tetka sa njim nije govorila nedelju dana, mrmljala je sebi u bradu o buvama, ali je ućutala kada ju je Maks, gledajući  je krupnim očima, liznuo za ruku kojom je pokušala da ga dohvati i izbaci napolje. Probudio je u njoj neko davno zaboravljeno osećanje nežnosti. Tako je Maks ostao u kući.

    Petar je često imao košmare. Ponekad je noću čuo zvuke drvenih perli u kuhinji, iako tamo nije bilo nikoga. Sanjao je tada čudovišta sa ogromnim zubima, zla i zelena, nalik na zmajeve. Sutradan ih je crtao i sagorevao u tetkinom kaminu. Samo bi tako nestajala iz njegove podsvesti i on je opet sanjao široka polja guste trave, rečicu punu ribe i sebe i Maksa kako se utrkuju za bačenom loptom. Odnegde je čuo veseli ženski smeh. Tetka je pričala da se njegova majka često smejala dok je bio mali i da je, kao i on, imala plave oči.

    Tog jutra, kada se srušio njegov svet, crtao je u šupi iza kuće čudovište iz noćnih snova. Poneo je sa sobom samo porodičnu uspumenu, nož sa drškom u obliku zmije da probode nacrtano čudovište i ne sanja ga više. Bilo je rano leto, kamin više nije paljen pa je morao da se snadje kako da uništi zlo. Maks se motao negde po dvorištu, a tetka je iznad njega, u kuhinji, lupala tanjirima.

    Tada se ničeg nije sećao. Nije znao ni gde je Maks, ni gde je tetka, ni šta će on u parku. Na mestu gde je bila tetkina kuća stajala je samo gomila cigala. Šupa se prosto raspala i on se nije sećao kako je izašao iz nje. Nije bilo ničeg sem srebrnog noža kraj njegovih nogu, ruševina oko njega, prašine koja nikako da se slegne i senki ljudi koji su plakali i dozivali svoje najbliže. I on je zvao tetku. Niko se nije javljao. Zvao je Maksa. Bez uspeha. Otrčao je u park da ga traži. Tamo ga je često nekad vodio. Nikoga. Samo je jedan čovek u ogrtaču stajao kraj statue konjanika, koja je nekim čudom još uvek stajala na svome mestu.

    Petar pridje. Čovek ga ne pogleda.

    - Ja sam Petar - reče dečak.

    - Ja sam Monah – čuo je odgovor. – Putujem sam i živim sam. Nadji drugog saputnika.

    - Onda sam i ja monah. Nemam nikoga. Usamljenik sam. Putovaćemo zajedno.

    Čovek spusti pogled na dečaka. Dečak ga je posmatrao netremice. Oči su mu delovale iskreno i odlučno. Monah u treutku shvati dobrobit ove odluke o zajedničkom putovanju. Biće još preživelih duž puta dok budu tražili utočište i mesto iz sna.

    - Monaški red svetog kneza Lazara – ote mu se sa usana.

    Monah klimnu glavom. Nešto se pokrenu u njegovoj svesti, nešto duboko što je želelo da izadje na svetlost dana. Nešto poznato, blisko.

    - Imaš li oružje? – upita Petra.

    - Samo nož – tiho reče Petar, ali pokret ruke koja je dodirivala dršku noža govorio je za sebe. Tu je bilo i ponosa i tuge. Srebrni nož sa zmijom obmotanom oko drške i zmijskom glavom na kraju, sa ogromnim crvenim plamtećim okom odgovarao je njegovoj ruci kao pravljen za nju. Isijavao je plavičastu svetlost premda se Mesec, zaklonjen oblakom prašine nije ni video, isto kao i zvezde. Ipak su iskrice svetlucale sa njegove oštrice, prelamajući svetlost u pomračini.

    - Nasledstvo mojih predaka – kao da se kroz ove izgovorene reči čuo neki daleki jauk. Petar je progutao suze. O ocu nije ništa znao, a nož je bio njegov. Nije dolično žaliti i plakati u ovom času. Za mnogima nije imao ko da zaplače. Zato je i stisnuo zube i potisnuo bol negde duboko u sebi.

    Ispred njih, na mestu gde je stajala statua jahača više su osetili nego videli pokret. Petar podiže ruku.

    - Pusti mene – reče on tiho, jedva čujno.

*Marija*

    Ustala je kasno tog jutra. Sunce je već dobro odskočilo. Njena braća su je vukla za ruke, brbljajući i svadjajući se. Uvek su se svadjali oko nečeg, iako su se voleli i bili vezani jedan za drugog. Otkako su im roditelji poginuli u saobraćajnoj nesreći, imali su samo jedan drugog. I Mariju.

    Marija ih izbaci iz sobe. Obuče svoju omiljenu ružičastu majicu i farmerice, očešlja kosu i zagladi šiške koje su neuredno padale iznad njenih krupnih očiju.

    Izadje u kuhinju da spremi doručak.  Flaša mleka, koju su braća unela ispred vrata, čekala ju je na stolu. Ona pronadje kesu sa pahuljicama od ovsa u fijoci od stola, medju razbacanim kašikama i viljuškama. Stavi mleko na šporet. Brzo je provrilo. Ona rasporedi pahuljice, preli ih mlekom i dok se obrok pušio, pozva braću na doručak.

    - Opet pahuljice – Marko, stariji brat, nabra nos.

    - Uvek pahuljice – Dopuni ga Luka, mladji od njih. Voleo je da ponavlja bratovljeve reči.

    - Dosta! – viknu Marija. – Jedite!

    Jeli su sporim pokretima i gurali se nogama ospod stola. Odjednom je sto zaigrao, tanjiri bežali po njemu, a mukla tutnjava se čula izdaleka.

    Zgrabila ih je za ruke i svi su se gurnuli ispod stola. U tom trenutku luster iznad stola tresnu iz sve snage razbijajući tanjire sa pahuljicama. Malter se krunio sa zidova, a kreč sa plafona. Zagrljeni su čučali pod stolom dok su po njemu dobovali parčići cigle i maltera, a prašina ih je gušila do besvesti.

    Kad se sve smirilo, nisu se pomerali. Gledali su jedni druge uplašeno, očekivajući šta će da se desi. Pošto se ništa nije pomeralo, polako su se probijali kroz ciglu i malter. Ništa nisu videli očiju punih prašine, samo su se, držeći se za ruke, polako kretali negde napred. Upravljali su se prema zvuku glasova onih koji su bežali. Najzad izadjoše na čistinu. Marija je u ruci držala kuhinjski nož, koji se ko zna kako našao u njenoj ruci.

    - Idemo u park – reče ona. – Ako on još postoji.

    Začudo, brzo nadjoše put do parka i ugledaše dva čoveka kako stoje kod statue konjanika. Nisu bežali i to začudi i uplaši Mariju.

    Petar se uputi lagano ka spomeniku kao da hoće da pokupi ljubičice koje su ležale klonulih glava oko njega. Trgao se taman na vreme da izbegne udarac velikim kuhinjskim nožem. Ruka koja ga je držala isticala se svojom belinom na mračnoj pozadini. Brz pokret. Uhvati je ruku i jako je stegao. Čuo se bolni krik, a nož je ispao iz ruke. Devojka. Samo je goli strah izbijao iz njenih razrogačenih očiju. Nosila je raščupane šiške do obrva i ravnu dugu kosu punu kreča i maltera, kao da je freska sišla sa nekog polusrušenog zida. Kroz strah je provirivao prkos i bes.

    -Ne boj se – reče joj Petar. Ona ga pogleda. Čak je i njena znojava ružičasta majica mirisala na strah.

    - Kako se zoveš?

    - Marija – šapat je zvučao kao kad opalo lišće šušti pod nogama.

    - Ja sam Petar, a ono je Jovan.

    Kroz njegovu glavu prodje misao koju on brzo odbaci, gotovo isto tako brzo kao što su se na njega bacila dva dečaka, raščupana, bosih nogu, svako sa kamenom u ruci. Izgledali su čudno u iscepanim farmerkama i prljavim majicama kao da su izmileli iz zemlje, unezverenih lica od straha.

    - Marko! Luka! – viknu Marija. – Stanite!

    U pola zamaha dečaci stadoše. Spustiše mršava ramena i upreše pogled u dva mladića. Lica im se opustiše i ponovo dobiše normalan izgled.

    Tog trenutka začula se potmula lupa koja se približavala. Zavladaše strah i zbunjenost u maloj grupi ispod spomenika. Neko svetlo se naziralo na kraju ulice.

*Pavle*

    Zviždućući neku veselu pesmicu Pavle udje u garažu gde je parkiran stajao njegov stari beli kombi. Pavle je sinoć jedva ubacio kombi u garažu. Nešto je u motoru kuckalo, lupalo i teško je menjao brzine. Auspuh je dimio i beli dim kao para vio se iz njega. Obuče svoj plavi radnički kombinezon, izvadi kutiju za alat iz gepeka kao i staro ćebe i smsti se pod kombi. Odšrafljivao je i zašrafljivao šrafove, izlazio ispod vozila i palio ga, pa se neraspoložen opet vraćao pod kombi. Sunce je bilo visoko kad je najzad završio posao. Ode u kupatilo da se opere i isceri se svom garavom licu u ogledalu.

    Živeo je sam u kućici koju je nasledio od majke. Izdržavao se vozeći kombi, učestvovao u selidbama ili vožnji kupljenih stvari od prodavnice do kuće. Radio je do kasno u noć. Zatim je podgrejao jelo iz konzerve, uzeo flašu piva i sedao pred televizor u kuhinji. Ponekad bi odlazio u pivnicu, gde je igrao karte sa prijateljima. Usamljenički život mu nije prijao, ali bi mu uvek bio neprijatan pogled u njegove uljem zamazane nokte. Nikako nije uspevao da ih opere, a njih su devojke prvo pogledale.

    Umio se u kupatilu i opet dugo trljao ruke i nokte da spere sa njih garež i mašinsko ulje. Okupa se i presvuče, napravi sendvič, stavi čokoladu u kutiju kraj volana i natoči bocu vode. Onda sede da provoza kombi i vidi da li je dobro obavio posao popravljajući ga. Zaključa kuću i dvorišnu kapiju i krenu vozilom niz ulicu. Tada se zaljuljalo sve oko njega. Zaustavi kombi jer od prašine koja se podigla nije ništa video. Samo je čuo tresak na sve strane. Jedna cigla udari u haubu, nešto je lupalo po krovu i on oseti strah više za vozilo nego za sebe. Smatrao se zaštićenim od tog nečeg što se dešavalo jer je bio unutra. Prva pomisao bila je da je u pitanju zemljotres. Srećom, ulica je bila široka. On upali svetla za maglu i dade gas. Vozio je i prvi put u životu bio zahvalan što stanuje na periferiji gde su kućice bile niske, sa dvorištima ispred njih. Izašao je iz grada i stao nasred puta. Polja oko njega počela je da prikriva neka fina, siva prašina koja je padala kao sivi sneg. On zatvori prozore i upali radio. Osim krčanja ništa nije čuo.

    Nije znao koliko se sedeo kraj puta u vozilu. Kraj njega su prolazili natovareni automobili pod punim gasom. Ljudi su od nečeg bežali. Neki su išli motorima. Kasnije, posle dugo vremena, video je i kolone ljudi kako se udaljavaju iz grada. Da li im je stari, zamazani kombi delovao u kvaru kraj puta, ali retko ko obrati pažnju na njega. Jedan čovek, vodeći devojčicu, pokuša da otvori zaključana vrata, ali brzo odustade videći Pavlov ludački pogled i ogroman ključ u njegovim rukama.

    Ostao je sam na drumu. Nije imao gde da ide. Obrnu kombi i vrati se lagano u grad. Neki povetarac rasturao je ulicom neprodate novine. Cigle, ruševine, malter i beton. Provlačio se kao kroz barikade i ne znajući zašto se ustvari vraća. Upaljena svetla osvetljavala su pustu ulicu i negde tamo, na njenom kraju, početak parka sa spomenikom koji je još uvek čvrsto stajao na postolju. Ispod njega nazirala se mala grupica ljudi koji su mahali rukama i nešto raspravljali. Ne razmišljajući, Pavle dade gas i zaustavi se ispred njih.

    - Upadajte! – uzviknu i oni ne razmišljajući uleteše u beli kombi.

    - Ja sam Pavle – reče on gromkim glasom da nadjača zvuk motora. Glas mu je delovao ohrabrujuće bez obzira što se u njemu osećao drhtaj straha.

    Ostali rekoše svoja imena. Tu, u vozilu, osećajući se donekle sigurnim, pokušaše da nadju odgovor na pitanje koje se nametalo od samog početka. Šta se to dogadja? Nadvikivali su se mešajući glasove i prvi put otkako su zajedno osetiše povezanost te male zajednice. Osećali su da imaju jedni druge. A pitanje? Pitanje je imalo samo jedan odgovor, odgovor koji se nametao sam od sebe. Pečurka od dima i oblaka koju su u daljini svi videli toga dana nije dozvoljavala da mnogo razmišljaju šta je uzrok svemu ovome. Ko i zašto, to su već bila dva pitanja na koja se nije znao odgovor. Da li je nuklearni udar bio na samo jednom mestu ili ima još mesta koja su isto tako pogodjena?

    Jovan ispriča priču o svom snu i putiru sa stola kralja-svetitelja, proročanstvu iz Knjige Proroka i uporedi proročanstvo sa dogodjajima koji su se odvijali. I Kremansko proročanstvo upozoravalo je na veliku nesreću na ovim prostorima.

- Da li si siguran da ta priča nije samo običan san, lažna nada, lažna iluzija da će preživeti oni koji su odoleli ovoj nesreći? Da nije mit, laž, obmana?

    Marijine oči gledale su sa iščekivanjem. Marko i Luka se uhvatiše za ruke kao da na taj način ohrabruju jedan drugog očekujući odgovor. Petrove plave oči bile su pune poverenja. Pavle je stisnuo usta da ne bi rekao nešto neprikladno. Pogled mu je bio sumnjičav.

    - Ko nam garantuje da ne tražimo ustvari zemlju Nedodjiju – progundja on.

    Jovan se osmehnu. Oči mu zaiskriše kad reče: „I do Nedodjije postoji put. Makar stigli i krvavih nogu, stići ćemo na to zasad nepoznato mesto i naći ono što tražimo. Verujmo u snove, u moguće i nemoguće, jer u ovo što predstavlja sadašnjost ne želim da verujem.“

    Ćutanje. Razmišljali su o izrečenom. Osećali su se izgubljeno i bez cilja. Sada se cilj sam nametnuo, život je ponovo imao svrhu, nada se radjala iz pepela.

    - Ja mu verujem – reče Marija.

    - I ja, i ja... – zagrajaše svi.

    - Bolje se nadati nego predati – poučno reče Petar.

    Jovan podiže glavu. Video ih je ispred sebe, ujedinjene nadom u budućnost, sa sjajem u očima. Oseti toplinu oko srca.

    - Ako je tamo, osnujmo Red monaha svetog kneza Lazara – gromko reče on.

    - Neka nas istorija pouči da nema predaje, verujmo u viši cilj i sami u sebe. Dosanjajmo snove i ispunimo proročanstvo iz Knjige Proroka. Nadjimo nenadjeno. Ispunimo i svoju sudbinu.

    Svi pružiše ruke jednu preko druge, čak i Marko i Luka. Marija ih zagrli. Ona nije mogla da bude član Reda monaha jer je bila žena, ali je mogla da podrži braću i sve koje je zavolela.

    U tom trenutku munja sevnu i rascepa hrast u blizini spomenika. Slomljena grana, sva crna od nebeske vatre potmulo pade na tlo. Za momenat niko ništa nije mogao da čuje, a jak miris ozona na beli luk ispuni prostor. Vozilo se zatrese i bljesak im zaseni oči.

    Svi su ćutali puni samopoštovanja, gledajući kako se nebom valjaju sivi i crni oblaci, ali bez kapi kiše. Sazdani od teške, tamne prašine valjali su se iznad grada.

    Tako je ova mala družina krenula da traži jedan grad za koji nisu ni znali gde je, grad koji je  bio na brdu i imao crkvu sa zvonima koja pevaju, kamenu klupu  u dvorištu crkve i crkvenu ogradu od kamena i čempresa. Krenuli su da traže izgubljeni putir u izgubljenoj crkvi u izgubljenom gradu, čudo koje će izbrisati sadašnjost u prašini i vratiti zvezdano nebo, žubor vode i cvrkut ptica. Nisu se bojali, jer ko nema ništa, nema šta da izgubi.

    Napred, napred – pevao je motor kola, a put je vijugao kao beskrajna svetla traka ispred njih. Podelili su čokoladu koju su našli u vozačevoj pregradi kraj volana i popili po malo ustajale vode iz plastične flaše koja je bila namenjena za hladnjak vozila ako bude trebalo.

    Znali su da treba što pre da nadju nešto hrane i nezagadjenu vodu. Sa brigom u srcu, dok je vozilo jurilo kroz noć, zaspali su jedno kraj drugog. Bar su jedni druge imali. Imali su nadu da budućnost ipak postoji.