Zahvaljujem svima koji su me podržali. 
       Putnici nade nastavljaju svoj put. Budimo uz njih svi mi koji se bojimo sadašnjosti i u budućnosti vidimo izlaz iz mraka u kome smo.
     Podržimo Jovana, Mariju, Petra i Pavla na njihovom putu koji nije bekstvo pred smrću već suočavanje sa stvarnošću i izmena te stvarnosti u bolju budućnost. 
     Zato objavljujem delo od početka za sve one koji su to želeli.                                                                     Autor

PRVA GLAVA  
- Kada gradovi nestanu -

*Jovan*

    Bio je dan kao i svaki drugi. Sasvim običan. Probudio ga je sunčev zrak na jastuku, lupa koju je pravila majka perući sudove od sinoćne večere i škripanje ljuljaške vezane za veliki orah ispred kuće. Jakov, njegov mladji brat, jutros je rano ustao i već se igrao u dvorištu. Iz kuhinje je dopirao miris pržene slanine. Majka je završila pranje sudova i već je spremala doručak.

    Začudo, cvrkut ptica se nije čuo. U prvi mah nije ni zapažao da ga nema. Čuo je buku sa ulice, dovikivanje, razgovor. Tačno na vreme prošao je žuti školski autobus gundjajući ulicom koja je vodila prema školi. Sat na stočiću je počeo poigravajući da zvoni.

    Skočio je i ugasio ga. Majka je iz kuhinje pozivala na doručak i opominjala Jakova da opere ruke. Jovan skoči iz kreveta, saplete se na stare papuče ispred kreveta i brzo obuče farmerke u majicu. Izadje u dvorište i umi se na česmi. Hladna voda ga rasani. Seti se da je Jakovu obećao da će mu naći omiljeni kamiončić koji je upao kroz prozor u podrum.

    Osmehnu se. Doneće mu ga i staviti na sto odmah pre doručka.

    Javi se majci u kuhinju. Ona okrenu glavu i osmehnu mu se. Taj osmeh je pamtio celog života. Sidje u podrum koji bio ispod kuhinje osvetljavajući put baterijskom lampom. Oseti podrumsku svežinu i uze stari crni ogrtač koji je visio na kuki na zidu. Ogrnu ga i nastavi da silazi.

    Iznenada se sve zaljuljalo i stepenice su nestale ispod njegovih nogu. Izgubile su se kao i njegova svest u trenutku kada se skotrljao u podnožje stepenica.

    Opet je sanjao isti san... Po ko zna koji put. Dugačka ulica uz brdo popločana kamenim pločama. Brdo ravno na vrhu, a na njemu deo grada sa ulicama, kućama i dvorištima ogradjenim ogradom od kovanog gvoždja i natpisima na nekom njemu nepoznatom jeziku koji je podsećao na latinski. Ljudske glave uklesane u zidove kuća na dnu dvorišta su se smejale ili plakale. Neke su začudjeno gledale buljavih očiju, a neke kezile zube u jeziv smešak. Drugi deo grada se video sa brda i prostirao se kao deo obale uz neku veliku vodu. Da li je to bila široka reka, jezero ili morski zaliv nije znao. Na putu uz brdo, sa desne strane puta, mala crkva. Ogradjena kamenom i nizom čempresa, otvorene kapije od crnog livenog gvoždja belela se u dnu dvorišta. Iza crkve uzdizao se zvonik sa krstom na vrhu prema kome su vodile drvene stepenice unutar zvonika. Kamena staza vodila je od ulaza u dvorište prema crkvi. Kraj staze stajala je kamena klupa čija je severna strana obrasla u mahovinu. Travnato dvorište je prepuno žbunova šimšira i visokih borova toliko gustih da se tek po koji zrak sunca probijao kroz grane. Neki čudan, gotovo opipljiv mir, vladao je u tom dvorištu.

    Tada je začuo zvona. Zvonila su neku pesmicu koja se ritmički ponavljala svakih nekoliko sekundi. Zvona su pevala. Ta pesma ga je uvek budila.

    Vrata crkvice su bila otvorena kao da pozivaju na ulazak. Oltar je stajao u dnu. Kroz prozor u obliku krsta ulazila je sunčeva svetlost praveći u polumraku prostorije zlatni krst na njemu. U sredini krsta od svetlosti stajao je putir, a kraj njega knjiga, povezana u kožu i sa zlatotiskom u obliku krsta. Putir je bio ukrašen raznobojnim kamenjem koje je odbijalo sunčevu svetlost u hiljade iskrica.

    Nigde nikoga. Crkva ne samo da je delovala prazno, delovala je napušteno. Ipak je travnjak ispred nje bio ošišan, a uz putir je stajala knjiga bez trunke prašine. Pred očima mu zaigra naslov „Knjiga Proroka“.

    Hladan vetar dunu kroz otvorena vrata crkve i otvori knjigu. Pogled mu pade na zapis koji je znao već napamet iako mu nije znao svrhu.

    „Kada se pronadje pehar kojim je knez Lazar na zadnjoj večeri pred boj na Kosovu nazdravio svojim vitezovima, ponovo će se čuti zvuk crkvenih zvona, osetiće se miris cveća i čuti zujanje pčela medonosnih. Ljudska srca će preplaviti milost i ljubav. Vrati čoveka čoveku, čisto nebo nad Sodomom i Gomorom, otvori ljudske duše za dobro i plemenito“.

    Trže se i otvori oči. Nije znao da li je budan ili sanja. Oko njega opšti nered, razbacane stvari. Prašina ga je gušila i terala na kašalj. Ničega se nije sećao. Ni ko je, ni šta će tu. Samo je bio svestan bola u glavi. Posrćući ustade i pridje prozoru, čije je staklo napuklo. Naborano lice, prljavo od prašine, uraslo u bradu, gledalo ga je sa stakla na prozoru. Nije ga podsećalo na njegovo lice. Da li još sanja? Suviše je bilo naborano lice da bi bilo njegovo. Prašnjav crni ogrtač ličio je na mantiju. Monah ga je gledao sa stakla na prozoru. Monah. Samo to ime je imao. Ono prvo, koje je dobio na rodjenju sagorelo je kao i kuća koja je još tinjila iznad njega i gušila ga smradom gareži. Sećanje mu se gubilo u tami nepovrata. Samo su, kao svetle tačke u tom sećanju, postojali njegova majka i brat i vrt koji je negovao.

    Srce mu se steže od tuge. Ponovo je video majku kako bere ruže pred večeru i brata koji gradi kulu od peska u blizini zeleno ofarbane kapije. Majčin osmeh ujutru dok je spremala doručak.

    To je bilo ono što je noćima gledao ispod sklopljenih kapaka i što će gledati kada iscrpljen bude uspeo da zaspi. Dok ne bude zaspao, slušaće krckajući zvuk sveta koji nestaje, sveta koji je poznavao i voleo. To krckanje, ta podmukla tutnjava koja je usledila, bila je jača od krikova onih koji su nestajali u vatri. Prosto je čuo uzdah umirućih ruža u vrtu.

    Užasan strah, bezbroj pitanja, širom otvorene oči. Ruka se sama stegla u tri prsta. Krstio se. Šaputao je molitvu svim svetima kojih se u trnutku setio. Ali misli ga nisu slušale. Kao da ga je razum napuštao. Odlazio je ka majci, bratu i svima koje je poznavao. Gde su? Šta se sa njima?

    Ispod gomile drva izvukao je stari očev pištolj koji je ko zna kad tu sakrio od mladjeg brata. Znao je samo da mora da izadje napolje. Zadenuo je pištolj za pojas starih farmerica i pogledao oko sebe.

    Kada se prašina slegla, izvukao se kopajući ispred sebe kroz zemlju i kamen, razgrćući napukle i natrule daske. Nije bio svestan krvavih ruku, iskidanih noktiju, ni ivera i zemlje pod noktima. Samo je gledao u svetlu tačku ispred koje se dizala prašina i stremio prema njoj. Osećao je čudan miris koji je dopirao spolja, miris paljevine, prašine i još nečeg poznatog čega nije mogao da se seti. Tek mnogo kasnije, stojeći sav pocepan i ranjen video je ispod gomile nagorelih cigala majčinu ruku. Poznao ju je po prstenu koji joj je otac poklonio nekada davno dok ga rak pluća nije pokosio. Poznao je i malu krvavu ruku koja je stiskala majčinu.

    Otkopao ih je ispod gomile cigala ne osećajući umor već samo ogromnu tugu koja mu je pritiskala srce. Ni da zaplače nije mogao. Sahranio ih je u dnu onog što je nekada bilo vrt.

    Uspravio se. Gledajući ruševine oko sebe i ponekog čoveka koji se u šoku klatio bez cilja ili trčao tamo-amo u panici, shvatio je da je miris koji je osećao ne prepoznajući ga ustvari miris smrti.

    Grad je nestao, izgubljen pod tonama cigle i betona. Za tren se osetio kao izgubljena duša na mestu na kome se nekad živelo, smejalo, nadalo...

    Nebo iznad grada je nestalo. Videli su se samo oblaci dima i prašine koji su se valjali nebom, i tamni i žućkasti u isto vreme. Horizontom su isijavale munje i na koju god stranu pogledao, nebeska vatra je blještala neobičnim sjajem. Udar groma se nije čuo, samo su munje blještale na horizontu i izazivale nelagodnost i strah.

    Samo živi umiru. Tako su ga učili. Ovde su i mrtvi iznova umirali kroz plamen koji ih je sagorevao ili ispod cigala koje su se rušile na njihova mrtva tela.

    Stajao je izgubljen medju mrtvima, tako beznačajan, sitan i uplašen medju ostacima grada koji je do maločas živeo. Stajao je medju ruševinama zbunjen. Nije znao da li da bude zahvalan jer je ostao živ ili da proklinje taj čin. Hiljade pitanja je prolazilo kroz njegovu glavu. Jedno je isplivalo na površinu iznad svih. Ne zašto, već – kako?

- Kako preživeti? – pitao se njegov životni instinkt.

    - Zaklopi oči da ne vidiš, uši da ne čuješ i ubij se. – odgovarao je njegov zbunjeni mozak.

    Opet se setio sna. Grad je umirao kao Sodoma i Gomora, u sumporu i plamenu, samo što je čovek bio sam svoj Bog.

    Lutao je ulicama bez cilja. Svuda ruševine i mrtvi. Iz nekih ruševina lizao je plamen. Uputi se ka obližnjem parku. Na sredini parka stajala je statua konjanika, nekim čudom neoštećena. Gledao ju je kao čudo koje je izbeglo pakao.

    Lagani dodir po ruci osetio je kao dašak vetra. Trgao se obuzet panikom. Srce mi je lupalo kao ludo. Njegov pogled dodirnu od gareži umazano lice prerano izraslog dečaka. Ovaj dečak nije delovao izgubljen od straha. Samo je u krupnim plavim očima nosio beskrajnu tugu i neizrečeno pitanje. Monah odahnu. Strah se izgubi. Preplavi ga sažaljenje dok je gledao to dečje lice.

*Petar*

    Tetka ga je od malena zvala čudakom. Još kao mali nije se igrao u pesku niti pravio garažu od cigala za automobilčiće kao njegovi vršnjaci. Nije vozio bicikl niti trčao pucajući u zamišljenog neprijatelja. Petar je crtao. Papir i bojice su bile njegov svet. Crtao je sve što je poželeo. Najviše je voleo da crta Maksa, crno ulično psetance, lutalicu, koje se umiljavalo kad god bi ga video. Bacalo se na ledja ispred njega i očekivalo da ga dečak pomazi. Pratio ga je kad je išao po hleb u obližnju prodavnicu i čekao ga da izadje sedeći na zadnjim nogama ispred radnje na užas tetkinih prijateljica koje su prolazile.

    Jednog dana, kada je hladni zimski vetar počeo da duva, Petar ga je odneo u svoju sobu. U ćošku sobe je napravio ležaj od starog džempera i stavio kraj njega oštećeni beli tanjirić za hranu i šoljicu za vodu. Tako je Maks dobio dom, a na zidu, spram Petrovog kreveta, pričvršćena je na velikom kartonu nacrtana slika psića koji gleda kostur dinosaurusa u muzeju uz naslov „Šta Maks sanja?“

    Tetka sa njim nije govorila nedelju dana, mrmljala je sebi u bradu o buvama, ali je ućutala kada ju je Maks, gledajući  je krupnim očima, liznuo za ruku kojom je pokušala da ga dohvati i izbaci napolje. Probudio je u njoj neko davno zaboravljeno osećanje nežnosti. Tako je Maks ostao u kući.

    Petar je često imao košmare. Ponekad je noću čuo zvuke drvenih perli u kuhinji, iako tamo nije bilo nikoga. Sanjao je tada čudovišta sa ogromnim zubima, zla i zelena, nalik na zmajeve. Sutradan ih je crtao i sagorevao u tetkinom kaminu. Samo bi tako nestajala iz njegove podsvesti i on je opet sanjao široka polja guste trave, rečicu punu ribe i sebe i Maksa kako se utrkuju za bačenom loptom. Odnegde je čuo veseli ženski smeh. Tetka je pričala da se njegova majka često smejala dok je bio mali i da je, kao i on, imala plave oči.

    Tog jutra, kada se srušio njegov svet, crtao je u šupi iza kuće čudovište iz noćnih snova. Poneo je sa sobom samo porodičnu uspumenu, nož sa drškom u obliku zmije da probode nacrtano čudovište i ne sanja ga više. Bilo je rano leto, kamin više nije paljen pa je morao da se snadje kako da uništi zlo. Maks se motao negde po dvorištu, a tetka je iznad njega, u kuhinji, lupala tanjirima.

    Tada se ničeg nije sećao. Nije znao ni gde je Maks, ni gde je tetka, ni šta će on u parku. Na mestu gde je bila tetkina kuća stajala je samo gomila cigala. Šupa se prosto raspala i on se nije sećao kako je izašao iz nje. Nije bilo ničeg sem srebrnog noža kraj njegovih nogu, ruševina oko njega, prašine koja nikako da se slegne i senki ljudi koji su plakali i dozivali svoje najbliže. I on je zvao tetku. Niko se nije javljao. Zvao je Maksa. Bez uspeha. Otrčao je u park da ga traži. Tamo ga je često nekad vodio. Nikoga. Samo je jedan čovek u ogrtaču stajao kraj statue konjanika, koja je nekim čudom još uvek stajala na svome mestu.

    Petar pridje. Čovek ga ne pogleda.

    - Ja sam Petar - reče dečak.

    - Ja sam Monah – čuo je odgovor. – Putujem sam i živim sam. Nadji drugog saputnika.

    - Onda sam i ja monah. Nemam nikoga. Usamljenik sam. Putovaćemo zajedno.

    Čovek spusti pogled na dečaka. Dečak ga je posmatrao netremice. Oči su mu delovale iskreno i odlučno. Monah u treutku shvati dobrobit ove odluke o zajedničkom putovanju. Biće još preživelih duž puta dok budu tražili utočište i mesto iz sna.

    - Monaški red svetog kneza Lazara – ote mu se sa usana.

    Monah klimnu glavom. Nešto se pokrenu u njegovoj svesti, nešto duboko što je želelo da izadje na svetlost dana. Nešto poznato, blisko.

    - Imaš li oružje? – upita Petra.

    - Samo nož – tiho reče Petar, ali pokret ruke koja je dodirivala dršku noža govorio je za sebe. Tu je bilo i ponosa i tuge. Srebrni nož sa zmijom obmotanom oko drške i zmijskom glavom na kraju, sa ogromnim crvenim plamtećim okom odgovarao je njegovoj ruci kao pravljen za nju. Isijavao je plavičastu svetlost premda se Mesec, zaklonjen oblakom prašine nije ni video, isto kao i zvezde. Ipak su iskrice svetlucale sa njegove oštrice, prelamajući svetlost u pomračini.

    - Nasledstvo mojih predaka – kao da se kroz ove izgovorene reči čuo neki daleki jauk. Petar je progutao suze. O ocu nije ništa znao, a nož je bio njegov. Nije dolično žaliti i plakati u ovom času. Za mnogima nije imao ko da zaplače. Zato je i stisnuo zube i potisnuo bol negde duboko u sebi.

    Ispred njih, na mestu gde je stajala statua jahača više su osetili nego videli pokret. Petar podiže ruku.

    - Pusti mene – reče on tiho, jedva čujno.

*Marija*

    Ustala je kasno tog jutra. Sunce je već dobro odskočilo. Njena braća su je vukla za ruke, brbljajući i svadjajući se. Uvek su se svadjali oko nečeg, iako su se voleli i bili vezani jedan za drugog. Otkako su im roditelji poginuli u saobraćajnoj nesreći, imali su samo jedan drugog. I Mariju.

    Marija ih izbaci iz sobe. Obuče svoju omiljenu ružičastu majicu i farmerice, očešlja kosu i zagladi šiške koje su neuredno padale iznad njenih krupnih očiju.

    Izadje u kuhinju da spremi doručak.  Flaša mleka, koju su braća unela ispred vrata, čekala ju je na stolu. Ona pronadje kesu sa pahuljicama od ovsa u fijoci od stola, medju razbacanim kašikama i viljuškama. Stavi mleko na šporet. Brzo je provrilo. Ona rasporedi pahuljice, preli ih mlekom i dok se obrok pušio, pozva braću na doručak.

    - Opet pahuljice – Marko, stariji brat, nabra nos.

    - Uvek pahuljice – Dopuni ga Luka, mladji od njih. Voleo je da ponavlja bratovljeve reči.

    - Dosta! – viknu Marija. – Jedite!

    Jeli su sporim pokretima i gurali se nogama ospod stola. Odjednom je sto zaigrao, tanjiri bežali po njemu, a mukla tutnjava se čula izdaleka.

    Zgrabila ih je za ruke i svi su se gurnuli ispod stola. U tom trenutku luster iznad stola tresnu iz sve snage razbijajući tanjire sa pahuljicama. Malter se krunio sa zidova, a kreč sa plafona. Zagrljeni su čučali pod stolom dok su po njemu dobovali parčići cigle i maltera, a prašina ih je gušila do besvesti.

    Kad se sve smirilo, nisu se pomerali. Gledali su jedni druge uplašeno, očekivajući šta će da se desi. Pošto se ništa nije pomeralo, polako su se probijali kroz ciglu i malter. Ništa nisu videli očiju punih prašine, samo su se, držeći se za ruke, polako kretali negde napred. Upravljali su se prema zvuku glasova onih koji su bežali. Najzad izadjoše na čistinu. Marija je u ruci držala kuhinjski nož, koji se ko zna kako našao u njenoj ruci.

    - Idemo u park – reče ona. – Ako on još postoji.

    Začudo, brzo nadjoše put do parka i ugledaše dva čoveka kako stoje kod statue konjanika. Nisu bežali i to začudi i uplaši Mariju.

    Petar se uputi lagano ka spomeniku kao da hoće da pokupi ljubičice koje su ležale klonulih glava oko njega. Trgao se taman na vreme da izbegne udarac velikim kuhinjskim nožem. Ruka koja ga je držala isticala se svojom belinom na mračnoj pozadini. Brz pokret. Uhvati je ruku i jako je stegao. Čuo se bolni krik, a nož je ispao iz ruke. Devojka. Samo je goli strah izbijao iz njenih razrogačenih očiju. Nosila je raščupane šiške do obrva i ravnu dugu kosu punu kreča i maltera, kao da je freska sišla sa nekog polusrušenog zida. Kroz strah je provirivao prkos i bes.

    -Ne boj se – reče joj Petar. Ona ga pogleda. Čak je i njena znojava ružičasta majica mirisala na strah.

    - Kako se zoveš?

    - Marija – šapat je zvučao kao kad opalo lišće šušti pod nogama.

    - Ja sam Petar, a ono je Jovan.

    Kroz njegovu glavu prodje misao koju on brzo odbaci, gotovo isto tako brzo kao što su se na njega bacila dva dečaka, raščupana, bosih nogu, svako sa kamenom u ruci. Izgledali su čudno u iscepanim farmerkama i prljavim majicama kao da su izmileli iz zemlje, unezverenih lica od straha.

    - Marko! Luka! – viknu Marija. – Stanite!

    U pola zamaha dečaci stadoše. Spustiše mršava ramena i upreše pogled u dva mladića. Lica im se opustiše i ponovo dobiše normalan izgled.

    Tog trenutka začula se potmula lupa koja se približavala. Zavladaše strah i zbunjenost u maloj grupi ispod spomenika. Neko svetlo se naziralo na kraju ulice.

*Pavle*

    Zviždućući neku veselu pesmicu Pavle udje u garažu gde je parkiran stajao njegov stari beli kombi. Pavle je sinoć jedva ubacio kombi u garažu. Nešto je u motoru kuckalo, lupalo i teško je menjao brzine. Auspuh je dimio i beli dim kao para vio se iz njega. Obuče svoj plavi radnički kombinezon, izvadi kutiju za alat iz gepeka kao i staro ćebe i smsti se pod kombi. Odšrafljivao je i zašrafljivao šrafove, izlazio ispod vozila i palio ga, pa se neraspoložen opet vraćao pod kombi. Sunce je bilo visoko kad je najzad završio posao. Ode u kupatilo da se opere i isceri se svom garavom licu u ogledalu.

    Živeo je sam u kućici koju je nasledio od majke. Izdržavao se vozeći kombi, učestvovao u selidbama ili vožnji kupljenih stvari od prodavnice do kuće. Radio je do kasno u noć. Zatim je podgrejao jelo iz konzerve, uzeo flašu piva i sedao pred televizor u kuhinji. Ponekad bi odlazio u pivnicu, gde je igrao karte sa prijateljima. Usamljenički život mu nije prijao, ali bi mu uvek bio neprijatan pogled u njegove uljem zamazane nokte. Nikako nije uspevao da ih opere, a njih su devojke prvo pogledale.

    Umio se u kupatilu i opet dugo trljao ruke i nokte da spere sa njih garež i mašinsko ulje. Okupa se i presvuče, napravi sendvič, stavi čokoladu u kutiju kraj volana i natoči bocu vode. Onda sede da provoza kombi i vidi da li je dobro obavio posao popravljajući ga. Zaključa kuću i dvorišnu kapiju i krenu vozilom niz ulicu. Tada se zaljuljalo sve oko njega. Zaustavi kombi jer od prašine koja se podigla nije ništa video. Samo je čuo tresak na sve strane. Jedna cigla udari u haubu, nešto je lupalo po krovu i on oseti strah više za vozilo nego za sebe. Smatrao se zaštićenim od tog nečeg što se dešavalo jer je bio unutra. Prva pomisao bila je da je u pitanju zemljotres. Srećom, ulica je bila široka. On upali svetla za maglu i dade gas. Vozio je i prvi put u životu bio zahvalan što stanuje na periferiji gde su kućice bile niske, sa dvorištima ispred njih. Izašao je iz grada i stao nasred puta. Polja oko njega počela je da prikriva neka fina, siva prašina koja je padala kao sivi sneg. On zatvori prozore i upali radio. Osim krčanja ništa nije čuo.

    Nije znao koliko se sedeo kraj puta u vozilu. Kraj njega su prolazili natovareni automobili pod punim gasom. Ljudi su od nečeg bežali. Neki su išli motorima. Kasnije, posle dugo vremena, video je i kolone ljudi kako se udaljavaju iz grada. Da li im je stari, zamazani kombi delovao u kvaru kraj puta, ali retko ko obrati pažnju na njega. Jedan čovek, vodeći devojčicu, pokuša da otvori zaključana vrata, ali brzo odustade videći Pavlov ludački pogled i ogroman ključ u njegovim rukama.

    Ostao je sam na drumu. Nije imao gde da ide. Obrnu kombi i vrati se lagano u grad. Neki povetarac rasturao je ulicom neprodate novine. Cigle, ruševine, malter i beton. Provlačio se kao kroz barikade i ne znajući zašto se ustvari vraća. Upaljena svetla osvetljavala su pustu ulicu i negde tamo, na njenom kraju, početak parka sa spomenikom koji je još uvek čvrsto stajao na postolju. Ispod njega nazirala se mala grupica ljudi koji su mahali rukama i nešto raspravljali. Ne razmišljajući, Pavle dade gas i zaustavi se ispred njih.

    - Upadajte! – uzviknu i oni ne razmišljajući uleteše u beli kombi.

    - Ja sam Pavle – reče on gromkim glasom da nadjača zvuk motora. Glas mu je delovao ohrabrujuće bez obzira što se u njemu osećao drhtaj straha.

    Ostali rekoše svoja imena. Tu, u vozilu, osećajući se donekle sigurnim, pokušaše da nadju odgovor na pitanje koje se nametalo od samog početka. Šta se to dogadja? Nadvikivali su se mešajući glasove i prvi put otkako su zajedno osetiše povezanost te male zajednice. Osećali su da imaju jedni druge. A pitanje? Pitanje je imalo samo jedan odgovor, odgovor koji se nametao sam od sebe. Pečurka od dima i oblaka koju su u daljini svi videli toga dana nije dozvoljavala da mnogo razmišljaju šta je uzrok svemu ovome. Ko i zašto, to su već bila dva pitanja na koja se nije znao odgovor. Da li je nuklearni udar bio na samo jednom mestu ili ima još mesta koja su isto tako pogodjena?

    Jovan ispriča priču o svom snu i putiru sa stola kralja-svetitelja, proročanstvu iz Knjige Proroka i uporedi proročanstvo sa dogodjajima koji su se odvijali. I Kremansko proročanstvo upozoravalo je na veliku nesreću na ovim prostorima.

- Da li si siguran da ta priča nije samo običan san, lažna nada, lažna iluzija da će preživeti oni koji su odoleli ovoj nesreći? Da nije mit, laž, obmana?

    Marijine oči gledale su sa iščekivanjem. Marko i Luka se uhvatiše za ruke kao da na taj način ohrabruju jedan drugog očekujući odgovor. Petrove plave oči bile su pune poverenja. Pavle je stisnuo usta da ne bi rekao nešto neprikladno. Pogled mu je bio sumnjičav.

    - Ko nam garantuje da ne tražimo ustvari zemlju Nedodjiju – progundja on.

    Jovan se osmehnu. Oči mu zaiskriše kad reče: „I do Nedodjije postoji put. Makar stigli i krvavih nogu, stići ćemo na to zasad nepoznato mesto i naći ono što tražimo. Verujmo u snove, u moguće i nemoguće, jer u ovo što predstavlja sadašnjost ne želim da verujem.“

    Ćutanje. Razmišljali su o izrečenom. Osećali su se izgubljeno i bez cilja. Sada se cilj sam nametnuo, život je ponovo imao svrhu, nada se radjala iz pepela.

    - Ja mu verujem – reče Marija.

    - I ja, i ja... – zagrajaše svi.

    - Bolje se nadati nego predati – poučno reče Petar.

    Jovan podiže glavu. Video ih je ispred sebe, ujedinjene nadom u budućnost, sa sjajem u očima. Oseti toplinu oko srca.

    - Ako je tamo, osnujmo Red monaha svetog kneza Lazara – gromko reče on.

    - Neka nas istorija pouči da nema predaje, verujmo u viši cilj i sami u sebe. Dosanjajmo snove i ispunimo proročanstvo iz Knjige Proroka. Nadjimo nenadjeno. Ispunimo i svoju sudbinu.

    Svi pružiše ruke jednu preko druge, čak i Marko i Luka. Marija ih zagrli. Ona nije mogla da bude član Reda monaha jer je bila žena, ali je mogla da podrži braću i sve koje je zavolela.

    U tom trenutku munja sevnu i rascepa hrast u blizini spomenika. Slomljena grana, sva crna od nebeske vatre potmulo pade na tlo. Za momenat niko ništa nije mogao da čuje, a jak miris ozona na beli luk ispuni prostor. Vozilo se zatrese i bljesak im zaseni oči.

    Svi su ćutali puni samopoštovanja, gledajući kako se nebom valjaju sivi i crni oblaci, ali bez kapi kiše. Sazdani od teške, tamne prašine valjali su se iznad grada.

    Tako je ova mala družina krenula da traži jedan grad za koji nisu ni znali gde je, grad koji je  bio na brdu i imao crkvu sa zvonima koja pevaju, kamenu klupu  u dvorištu crkve i crkvenu ogradu od kamena i čempresa. Krenuli su da traže izgubljeni putir u izgubljenoj crkvi u izgubljenom gradu, čudo koje će izbrisati sadašnjost u prašini i vratiti zvezdano nebo, žubor vode i cvrkut ptica. Nisu se bojali, jer ko nema ništa, nema šta da izgubi.

    Napred, napred – pevao je motor kola, a put je vijugao kao beskrajna svetla traka ispred njih. Podelili su čokoladu koju su našli u vozačevoj pregradi kraj volana i popili po malo ustajale vode iz plastične flaše koja je bila namenjena za hladnjak vozila ako bude trebalo.

    Znali su da treba što pre da nadju nešto hrane i nezagadjenu vodu. Sa brigom u srcu, dok je vozilo jurilo kroz noć, zaspali su jedno kraj drugog. Bar su jedni druge imali. Imali su nadu da budućnost ipak postoji.