Putnici nade - Traženje (drugi deo)

 Traženje (nastavak)

– Da, vi ste hrana. Dole su komadi zadnjeg koji se sklonio u kuću. Moja braća kažu da je sve drugo zatrovano. I biljke, i životinje jer ih jedu. Samo još ljudi još uvek nisu, bar ne svi. Zato bežite, moji samo što se nisu vratili sa benzinske pumpe. Tamo uzimaju flašice sa vodom i slatke stvari koje nadju u radnji pored pumpe. Otišli su još jutros, vreme je da se vrate. 
    – Benzinske pumpe? Gde je ona?
   – Dole niz put. Požurite. – rece devojčica, gledajuci Luku. Dečak je bio njen vršnjak i dopadao joj se.
    – Želela bih da ostanete, ali to nije dobro za vas. Uhvatiće vas moja braća i zatvoriti u podrum.
    Svi krenuše iz kuće. Izlazili su brzo jedan po jedan. Monah se okrenu, kao da se seti nečeg.
    – Da li si čula za crkvu čija zvona zvone kao da pevaju?
    - Jesam. Takva crkva postoji, čula sam kako braca pričaju o njoj. Kažu da tamo postoji neka tajna. Ne znam gde je. Bežite brzo!
    Protrčali su kroz dvorište i utrčali u kombi. Pavle upali motor i vozilo krenu. U tom momentu iza krivine na putu ispred njih izroniše tri prilike sa puškama, obučene u stare vojne uniforme. Bili su natovareni rancima koji su izledali prepuni i teški. Videći ih, počeše nešto da viču  i uperiše puške u vozilo. Pokušaše da potrče pod teškim rancima na ledjima. Jedan ispaljen metak pogodi retrovizor nedaleko od Pavlove glave. On pritisnu gas. Gume zaškripaše na zemljanom putu i vozilo krenu. Monah poteže pištolj i ispali nekoliko metaka u grupu koja je trčala. Jedan od njih se savi i ranac mu skliznu sa ledja. Ostali usporiše, a zatim stadoše.
    Beli kombi nastavi da juri, truckajući se. Prodjoše kraj neprijatelja u punoj brzini. Oni su bili zauzeti zbrinjavanjem brata i skupljanjem rasutih stvari iz palog ranca. Ispratiše psovkama malu družinu u vozilu. Jedan od njih pljunu, pogleda punog mržnje.
    Nastaviše da se voze punom brzinom. Ispred njih je vijugala tamna traka puta kao zmija prolazeći kroz žitna polja s leve i desne strane. Posle izvesnog vremena, ukazaše se na horizontu obrisi benzinske pumpe. Odahnuše.
    Stigli su do pumpe i stali. Stakla na maloj prodavnici bila su slomljena. U prodavnici je vladao nered. Otvoriše vrata. Gurajući jedan drugog Luka i Marko utrčaše u prodavnicu. Ostali za njima, oprezno gledajući na sve strane. Police su bile većinom prazne, neke i oborene na tlo. Na sve strane pocepane kesice grickalica, razasut čips i polomljen i izgažen keks nisu bili za upotrebu. U dnu prostorije, kao neko čudo, stajali su netaknuti jedan pored drugog ormarici za vodu, sokove i grickalice nerazbijeni nekim čudom. Da li se pljačkašima žurilo, ili su prvo pokupili ono što im je na dohvat ruke, dok su vitrine bile zaključane, to nisu znali. Tragovi pokušanog obijanja su se videli na njima, ali je staklo izdržalo i one su ostale neotvorene.
Zgledali su se.
    - Marija, daj mi tvoju šnalicu za kosu.
    Lukine vešte ruke dugih, tankih prstiju ispraviše šnalicu i kao da je to dosad radio hiljadu puta poče da ceprka po bravi vitrine sa grickalicama i slatkišima. Brava popusti. Vitrina se otvori. Brzo počeše da trpaju stvari u Pavlovu vreću za spavanje koju su bili uzeli iz vozila. Luka je za to vreme otvorio i drugu vitrinu sa vodom.
    Pohlepno, svako dograbi po flašicu i napi se vode. Već dugo su delili samo onu ustajalu vodu iz flaše, predvidjenu za hladnjak. Ova voda, iako nije bila hladna jer nije bilo struje, imala je svež ukus.
    Marko skide majicu, poveza rukave i napuni je kao vreću vodom i sokovima. Ostatak uzeše u ruke ili strpaše u džepove. Radost zbog nadjene hrane i vode za tren zameni zebnja. Požuriše da udju u vozilo kao da beže od nečeg. Strah zbog neizvesnosti terao ih je da požure. 
    Napunili su brzo rezervoar kombija kao i nekoliko praznih plastičnih flaša od vode koje su našli razbacane po podu prodavnice. Bar je benzina bilo. Zasad. Zato Pavle napuni i dva plastična kanistera koja je držao u vozilu za svaki slucaj. Put koji ih očekuje nisu poznavali. Ko zna koliko i kako će putovati.
    Sada su mogli da nastave put. Nada se ponovo probudi kod svakog od njih.
    Marija istrese Markovu majicu, prebroja čokoladice i grickalice i poče da ih deli na gomilice. Imali su ih toliko da uz štednju prežive nedelju dana.
    - Do sledece pumpe... – namćorski se smeškao Luka dok je to govorio. Dopale su mu se pohvale za dosetljivost pri otvaranju vitrina u prodavnici. Osećao se odraslo i važno.
    - Požurimo. – rece monah. Ne znam da li će neko naoružan naići, a mogu i braća da se vrate da bi se osvetili.
    Svi se osetiše tako kao da je od negde izmedju njih dunuo dah ledenog vetra. Tiha jeza je obuzimala svakoga. Monah oseti da mu nešto nedostaje. Zavuče ruke u džepove i izvuče preostale metkove ponete od kuće. Nije bio zadovoljan preostalim brojem metaka.
    - Vraćam se na pumpu. Vi zatvorite vrata i čekajte me. Pavle, budi spreman da kreneš odmah čim dodjem.
    Svi zagrajaše poluzačudjeno, polurazočarano. Očekivali su da odmah krenu dalje.
    - Možda ima oružja i municije pod pultom gde je kasa. Pumpa je na usamljenom mestu i vlasnik je verovatno imao neko oružje – razmišljao je glasno Monah. –Možda...
    Nije završio rečenicu. Izadje iz kola i uputi se trkom ka radnji. Odgurnu vrata sa slomljenim staklom i udje. Znao je šta traži i gde bi to moglo da bude. Odmah do ulaza stajale su na stalku od kovanog gvoždja i stakla putne karte. Uočio ih je još kada je ušao prvi put. Pruži ruku i uze jednu. Zatim produži do pulta sa kasom. U ovim zlim vremenima novac je bio bezvredan papir, a kovanice su mogle da služe samo za decju igru. Hrana, voda, municija, oružje, naročito oružje i municija, to je imalo vrednost. Novac ne.
    Kleknu iza pulta. Njegova nada je bila nagradjena. Puška razbijenog kundaka ležala je duboko pod pultom. Još dublje, u mraku, nazirale su se ispucane čaure. Municija. Mora da je negde ima u blizini. Otvori fijoku pod pultom i odmah ih uoči. Dve kartonske kutije, ostavljene i zaboravljene. On ih uze i otvori jednu od njih. Mutni sjaj metaka mu izazva osmeh. Pokupi ih i uze pušku. Ako je drška slomljena, mehanizam i cev su bili neoštećeni. Polako izadje držeći pušku u jednoj i geografsku kartu kraja u drugoj ruci.
    Vracao se prijateljima sa smeškom na licu. Osvrtao se oko sebe, ali se ništa preteće nije naziralo oko njih. Udje u vozilo. Svi ga okružiše. On pun ponosa pokaza kartu. Ostavi pušku i otvori kartu.

Putnici nade - Traženje (prvi deo)

Priča o propasti, apokalipsi, putu kroz tamu, vatru i krv do ostvarenja jednog sna, sna o preživljavanju i životu.
Priča o veri, nadi i ljubavi.
Priča o vremenu koje je tu, odmah ispred nas, koje je možda već počelo.

Traženje (druga glava)

    Znali su da je svanulo samo po žuckastoj svetlosti koja je isijavala iz gustih sivih oblaka. Miris prašine i sumpora pekao je nozdrve dok su se truckali po neasfaltiranom putu usred nepreglednih polja žita čiji su klasovi bili polomljeni, raskinuti ili posiveli i prekriveni sitnim i finim prahom. Samo je po koje retko drvo
golih nagorelih grana i sa nekim zaostalim listom stajalo kao strašilo raširenih ruku, bez glave, usred polja.
    Nije bilo vode za umivanje, pa su samo protrljali još uvek umorne oči. Zgledali su se ne znajući gde su i šta dalje da rade.
    - Dobro jutro. – trže ih Marijin zvonkli glas.
    - Dobro jutro. – rekoše ostali, svesni koliko je taj pozdrav, inače uobicajen, izgledao neprikladno u ovom trenutku kada je iza njih bilo mučno „juče“ i neizvesno „sutra“.
    - Pogledajte! - uzviknu Pavle koji je izašao da protegne ledja. Crveni krov kućice nazirao se u daljini.
    Nada se probudi kod svih putnika. Kuća znači hrana, sveža čista voda, ljubazna lica domaćina, možda informacije o onome što traže. Pavle upali motor.
    Trebaće nam uskoro i benzin - reče tiho.
    Radost za trenutak oslabi. Motor zabruja i vozilo krenu ka kućici prolazeci kroz polja uništenog žita. Poskakivala su i tresla se po neravnoj zemlji. Bliže, još bliže i već se vide izbledele tarabe i zatvorena kapija. Po dvorištu nije trčala živina niti se šunjao veliki žuti macak. Iz štale se nije culo mukanje stoke. Sve je bilo pusto i tiho.
    Oni se zaustaviše uz ogradu. Iz kuće se nije čuo nikakav zvuk. Čak se nije čuo da ritmički lupa zaboravljen, otvoren kapak prozora kao da ih poziva da udju.
    Zgledaše se.
    - Idemo unutra. - kao da pogadja misli svih ostalih reče Monah.
    Još jednom se osvrnu oko sebe i ne videći nikoga on pritisnu kvaku na kućnim vratima. Osećao se nelagodno. Ruka mu je stezala dršku od pištolja. Dočeka ga roj muva i težak sladunjav smrad truleži. Svima je srce lupalo od neizvesnosti i nekog nejasnog straha. Dlanovi su im se znojili. Zgledali su se.
    Nigde nikoga. Udjoše. Jedan uplašeni pacov projuri im izmedju nogu i pobeže u svoju rupu. Marija tiho vrisnu i zapuši usta rukom. Zastadoše. Svetlost se probijala samo kroz daske na prozorima. Obasjavala je drveni sto i četiri stolice, stari oljušteni kuhinjski ormarić u kome su bili poredjani limeni tanjiri i šolje i jedan krevet sa razbacanom prljavom posteljinom. Po podu se vukao stari prljavi peškir. Na stolu tanjir sa ostacima sasušene hrane i tragovi krvi. Roj muva se podiže sa stola kad pridjoše blizu.
    - Ovde nema nikoga - rece Petar. Glas mu je zvučao čudno, kao da ni sam ne veruje u ono što govori.
    Svi odahnuše i zgledaše se.
    – Pogledajte da li ima neke hrane u ormaricu. Mora da negde ima i vode, mada bunar nisam video. Pogledaćemo kasnije iza kuće.
    Monah je govorio tiho, osvrćući se i tražeći vrata od ostave ili od podruma. Jedna su vrata doduše bila otvorena, a iza njih dva para kreveta na sprat i razbacane stvari. Prljavi prozori sa daskama zakucanim preko prljavih stakala. Nasred sobe stajao je otrcan i prašnjav šareni tepih. Monah pridje i podiže deo tepiha. Zasu ga sitna prašina i gomila pikavaca. Ispod tepiha se ukaza poklopac koji je zatvarao neku prostoriju ispod kuce. Najverovatnije podrum. Petar pritrča. Zajedno podigoše težak drveni poklopac i jedva prigušiše krik. Iz mraka su ih gledala dva ogromna oka jedne devojčice.
    Kao mlada, ugrožena životinja ona iskezi zube. Oci su joj se sijale u mraku. Monah pruži ruku i izvuče je na svetlost dana. Otimala se bez reči. Zatim iznenada zabi zube u njegovu ruku i pokuša da istrgne komad mesa. Monah jauknu i udari je drugom rukom po licu. Ona sede ispred njega, dok joj se krv slivala u potočićima niz njene usne i njegovu ruku. Gledala ga je sa mržnjom.
    Marija pritrča. Izvadi maramicu iz džepa, jedino što je ponela kada je sa braćom napustila dom. Njome poveza Monahu ruku. Ni trenutak se nije premišljala da okrvavi bakinu belu maramicu sa čipkom koju joj je baka sašila pre smrti.
    Devojčica ih je sada uplašeno gledala. Polako se povlačila po podu i gledala na sve strane.
    Luka zavuče ruku u džep od pantalona i izvuče komadić čokolade umotan u staniol, ostao od doručka i upola rastopljen od toplote njegovog tela. Pruži ga oprezno devojčici. Pružao je polako, spreman da svakog trenutka trgne ruku unazad da ne bi prošao kao Monah. Devojčica ga začudjeno pogleda. Pruži lagano ruku i uze komadić čokolade. Strpa ga pohlepno u usta. Pogleda ih kao da razmišlja.
    – Bežite brzo. – prošaputa žvaćući čokoladu.
    – Zašto? – upita Luka.
    – Bežite, vi ste hrana. – reče ona.
    Svi se zgledaše začudjeno.
    – Kakva hrana?