Priča o propasti, apokalipsi, putu kroz tamu, vatru i krv do ostvarenja jednog sna, sna o preživljavanju i životu.
Priča o veri, nadi i ljubavi.
Priča o vremenu koje je tu, odmah ispred nas, koje je možda već počelo.
Traženje (druga glava)
Znali su da je svanulo samo po žuckastoj svetlosti koja je isijavala iz gustih sivih oblaka. Miris prašine i sumpora pekao je nozdrve dok su se truckali po neasfaltiranom putu usred nepreglednih polja žita čiji su klasovi bili polomljeni, raskinuti ili posiveli i prekriveni sitnim i finim prahom. Samo je po koje retko drvo
golih nagorelih grana i sa nekim zaostalim listom stajalo kao strašilo raširenih ruku, bez glave, usred polja.
Nije bilo vode za umivanje, pa su samo protrljali još uvek umorne oči. Zgledali su se ne znajući gde su i šta dalje da rade.
- Dobro jutro. – trže ih Marijin zvonkli glas.
- Dobro jutro. – rekoše ostali, svesni koliko je taj pozdrav, inače uobicajen, izgledao neprikladno u ovom trenutku kada je iza njih bilo mučno „juče“ i neizvesno „sutra“.
- Pogledajte! - uzviknu Pavle koji je izašao da protegne ledja. Crveni krov kućice nazirao se u daljini.
Nada se probudi kod svih putnika. Kuća znači hrana, sveža čista voda, ljubazna lica domaćina, možda informacije o onome što traže. Pavle upali motor.
Trebaće nam uskoro i benzin - reče tiho.
Radost za trenutak oslabi. Motor zabruja i vozilo krenu ka kućici prolazeci kroz polja uništenog žita. Poskakivala su i tresla se po neravnoj zemlji. Bliže, još bliže i već se vide izbledele tarabe i zatvorena kapija. Po dvorištu nije trčala živina niti se šunjao veliki žuti macak. Iz štale se nije culo mukanje stoke. Sve je bilo pusto i tiho.
Oni se zaustaviše uz ogradu. Iz kuće se nije čuo nikakav zvuk. Čak se nije čuo da ritmički lupa zaboravljen, otvoren kapak prozora kao da ih poziva da udju.
Zgledaše se.
- Idemo unutra. - kao da pogadja misli svih ostalih reče Monah.
Još jednom se osvrnu oko sebe i ne videći nikoga on pritisnu kvaku na kućnim vratima. Osećao se nelagodno. Ruka mu je stezala dršku od pištolja. Dočeka ga roj muva i težak sladunjav smrad truleži. Svima je srce lupalo od neizvesnosti i nekog nejasnog straha. Dlanovi su im se znojili. Zgledali su se.
Nigde nikoga. Udjoše. Jedan uplašeni pacov projuri im izmedju nogu i pobeže u svoju rupu. Marija tiho vrisnu i zapuši usta rukom. Zastadoše. Svetlost se probijala samo kroz daske na prozorima. Obasjavala je drveni sto i četiri stolice, stari oljušteni kuhinjski ormarić u kome su bili poredjani limeni tanjiri i šolje i jedan krevet sa razbacanom prljavom posteljinom. Po podu se vukao stari prljavi peškir. Na stolu tanjir sa ostacima sasušene hrane i tragovi krvi. Roj muva se podiže sa stola kad pridjoše blizu.
- Ovde nema nikoga - rece Petar. Glas mu je zvučao čudno, kao da ni sam ne veruje u ono što govori.
Svi odahnuše i zgledaše se.
– Pogledajte da li ima neke hrane u ormaricu. Mora da negde ima i vode, mada bunar nisam video. Pogledaćemo kasnije iza kuće.
Monah je govorio tiho, osvrćući se i tražeći vrata od ostave ili od podruma. Jedna su vrata doduše bila otvorena, a iza njih dva para kreveta na sprat i razbacane stvari. Prljavi prozori sa daskama zakucanim preko prljavih stakala. Nasred sobe stajao je otrcan i prašnjav šareni tepih. Monah pridje i podiže deo tepiha. Zasu ga sitna prašina i gomila pikavaca. Ispod tepiha se ukaza poklopac koji je zatvarao neku prostoriju ispod kuce. Najverovatnije podrum. Petar pritrča. Zajedno podigoše težak drveni poklopac i jedva prigušiše krik. Iz mraka su ih gledala dva ogromna oka jedne devojčice.
Kao mlada, ugrožena životinja ona iskezi zube. Oci su joj se sijale u mraku. Monah pruži ruku i izvuče je na svetlost dana. Otimala se bez reči. Zatim iznenada zabi zube u njegovu ruku i pokuša da istrgne komad mesa. Monah jauknu i udari je drugom rukom po licu. Ona sede ispred njega, dok joj se krv slivala u potočićima niz njene usne i njegovu ruku. Gledala ga je sa mržnjom.
Marija pritrča. Izvadi maramicu iz džepa, jedino što je ponela kada je sa braćom napustila dom. Njome poveza Monahu ruku. Ni trenutak se nije premišljala da okrvavi bakinu belu maramicu sa čipkom koju joj je baka sašila pre smrti.
Devojčica ih je sada uplašeno gledala. Polako se povlačila po podu i gledala na sve strane.
Luka zavuče ruku u džep od pantalona i izvuče komadić čokolade umotan u staniol, ostao od doručka i upola rastopljen od toplote njegovog tela. Pruži ga oprezno devojčici. Pružao je polako, spreman da svakog trenutka trgne ruku unazad da ne bi prošao kao Monah. Devojčica ga začudjeno pogleda. Pruži lagano ruku i uze komadić čokolade. Strpa ga pohlepno u usta. Pogleda ih kao da razmišlja.
– Bežite brzo. – prošaputa žvaćući čokoladu.
– Zašto? – upita Luka.
– Bežite, vi ste hrana. – reče ona.
Svi se zgledaše začudjeno.
– Kakva hrana?
Нема коментара:
Постави коментар