DRUGA GLAVA

- Traženje nade -

*Traženje*

    Znali su da je svanulo samo po žućkastoj svetlosti koja je isijavala iz gustih sivih oblaka. Miris prašine i sumpora pekao je nozdrve dok su se truckali po neasfaltiranom putu usred nepreglednih polja žita čiji su klasovi bili polomljeni, raskinuti ili posiveli i prekriveni sitnim i finim prahom. Samo je po koje retko drvo golih nagorelih grana i sa nekim zaostalim listom stajalo kao strašilo raširenih ruku, bez glave, usred polja.

    Nije bilo vode za umivanje, pa su samo protrljali još uvek umorne oči. Zgledali su se ne znajući gde su i šta dalje da rade.

    - Dobro jutro – trže ih Marijin zvonkli glas.

    - Dobro jutro – rekoše ostali, svesni koliko je taj pozdrav, inače uobičajen, izgledao neprikladno u ovom trenutku kada je iza njih bilo mučno „juče“ i neizvesno „sutra“.

    - Pogledajte!- uzviknu Pavle koji je izašao da protegne ledja. Crveni krov kućice nazirao se u daljini.

    Nada se probudi kod svih putnika. Kuća znači hrana, sveža čista voda, ljubazna lica domaćina, možda informacije o onome što traže. Pavle upali motor.

    - Trebaće nam uskoro i benzin- reče tiho.

    Radost za trenutak oslabi. Motor zabruja i vozilo krenu ka kućici, prolazeći kroz polja uništenog žita. Poskakivala su i tresla se po neravnoj zemlji. Bliže, još bliže i već se vide izbledele tarabe i zatvorena kapija. Po dvorištu nije trčala živina, niti se šunjao veliki žuti mačak. Iz štale se nije čulo mukanje stoke. Sve je bilo pusto i tiho.

    Oni se zaustaviše uz ogradu. Iz kuće se nije čuo nikakav zvuk. Čak se nije čuo da ritmički lupa zaboravljen, otvoren kapak prozora kao da ih poziva da udju.

    Zgledaše se.

    -Idemo unutra- kao da pogadja misli svih ostalih reče Monah.

    Još jednom se osvrnu oko sebe i ne videći nikoga on pritisnu kvaku na kućnim vratima. Osećao se nelagodno. Ruka mu je stezala dršku od pištolja. Dočeka ga roj muva i težak sladunjav smrad truleži. Svima je srce lupalo od neizvesnosti i nekog nejasnog straha. Dlanovi su im se znojili. Zgledali su se.

    Nigde nikoga. Udjoše. Jedan uplašeni pacov projuri im izmedju nogu i pobeže u svoju rupu. Marija tiho vrisnu i zapuši usta rukom. Zastadoše. Svetlost se probijala samo kroz daske na prozima. Obasjavala je drveni sto i četiri stolice, stari oljušteni kuhinjski ormarić u kome su bili poredjani limeni tanjiri i šolje i jedan krevet sa razbacanom prljavom posteljinom. Po podu se vukao stari, prljavi peškir. Na stolu tanjir sa ostacima sasušene hrane i tragovi krvi. Roj muva se podiže sa stola kad pridjoše blizu.

    -Ovde nema nikoga- reče Petar. Glas mu je zvučao čudno, kao da ni sam ne veruje u ono što govori.

    Svi odahnuše i zgledaše se.

    – Pogledajte da li ima neke hrane u ormariću. Mora da negde ima i vode, mada bunar nisam video. Pogledaćemo kasnije iza kuće.

    Monah je govorio tiho, osvrćući se i tražeći vrata od ostave ili od podruma. Jedna su vrata doduše bila otvorena, a iza njih dva para kreveta na sprat i razbacane stvari. Prljavi prozori sa daskama zakucanim preko prljavih stakala. Nasred sobe stajao je otrcan i prašnjav šareni tepih. Monah pridje i podiže deo tepiha. Zasu ga sitna prašina i gomila pikavaca. Ispod tepiha se ukaza poklopac koji je zatvarao neku prostoriju ispod kuće. Najverovatnije podrum. Petar pritrča. Zajedno podigoše težak drveni poklopac i jedva prigušiše krik. Iz mraka su ih gledala dva ogromna oka jedne devojčice.

    Kao mlada, ugrožena životinja, ona iskezi zube. Oči su joj se sijale u mraku. Monah pruži ruku i izvuče je na svetlost dana. Otimala se bez reči. Zatim iznenada zabi zube u njegovu ruku i pokuša da istrgne komad mesa. Monah jauknu i udari je drugom rukom po licu. Ona sede ispred njega, dok joj se krv slivala u potočićima niz njene usne i njegovu ruku. Gledala ga je sa mržnjom.

    Marija pritrča. Izvadi maramicu iz džepa, jedino što je ponela kada je sa braćom napustila dom. Njome poveza Monahu ruku. Ni trenutak se nije premišljala da okrvavi bakinu belu maramicu sa čipkom koju joj je baka sašila pre smrti.

    Devojčica ih je sada uplašeno gledala. Polako se povlačila po podu i gledala na sve strane.

    Luka zavuče ruku u džep od pantalona i izvuče komadić čokolade umotan u staniol, ostao od doručka i upola rastopljen od toplote njegovog tela. Pruži ga oprezno devojčici. Pružao je polako, spreman da svakog trenutka trgne ruku unazad da ne bi prošao kao Monah. Devojčica ga začudjeno pogleda. Pruži lagano ruku i uze komadić čokolade. Strpa ga pohlepno u usta. Pogleda ih kao da razmišlja.

    – Bežite brzo – prošaputa žvaćući čokoladu.

    – Zašto? – upita Luka.

    – Bežite, vi ste hrana – reče ona.

    Svi se zgledaše začudjeno.

    – Kakva hrana?

    – Da, vi ste hrana. Dole su komadi zadnjeg koji se sklonio u kuću. Moja braća kažu da je sve drugo zatrovano. I biljke, i životinje jer ih jedu. Samo ljudi još uvek nisu, bar ne svi. Zato bežite, moji samo što se nisu vratili sa benzinske pumpe. Tamo uzimaju flašice sa vodom i slatke stvari koje nadju u radnji pored pumpe. Otišli su još jutros, vreme je da se vrate.

    – Benzinske pumpe? Gde je ona?

   – Dole niz put. Požurite. – reče devojčica, gledajući Luku. Dečak je bio njen vršnjak i dopadao joj se.

    – Želela bih da ostanete, ali to nije dobro za vas. Uhvatiće vas moja braća i zatvoriti u podrum.

    Svi krenuše iz kuće. Izlazili su brzo jedan po jedan. Monah se okrenu, kao da se seti nečeg.

    – Da li si čula za crkvu čija zvona zvone kao da pevaju?

    - Jesam. Takva crkva postoji, čula sam kako braća pričaju o njoj. Kažu da tamo postoji neka tajna. Ne znam gde je. Bežite brzo!

    Protrčali su kroz dvorište i utrčali u kombi. Pavle upali motor i vozilo krenu. U tom momentu iza krivine na putu ispred njih izroniše tri prilike sa puškama, obučene u stare vojne uniforme. Bili su natovareni rancima koji su izledali prepuni i teški. Videći ih, počeše nešto da viču  i uperiše puške u vozilo. Pokušaše da potrče pod  teškim rancima na ledjima. Jedan ispaljen metak pogodi retrovizor nedaleko od Pavlove glave. On pritisnu gas. Gume zaškripaše na zemljanom putu i vozilo krenu. Monah poteže pištolj i ispali nekoliko metaka u grupu koja je trčala. Jedan od njih se savi i ranac mu skliznu sa ledja. Ostali usporiše, a zatim stadoše.

    Beli kombi nastavi da juri, truckajući se. Prodjoše kraj neprijatelja u punoj brzini. Oni su bili zauzeti zbrinjavanjem brata i skupljanjem rasutih stvari iz palog ranca. Ispratili su psovkama malu družinu u vozilu. Jedan od njih pljunu, pogleda punog mržnje.

    Nastavili su da se voze punom brzinom. Ispred njih je vijugala tamna traka puta kao zmija prolazeći kroz žitna polja s leve i desne strane. Posle izvesnog vremena, ukazali su se na horizontu obrisi benzinske pumpe. Odahnuše.

    Stigli su do pumpe i stali. Stakla na maloj prodavnici bila su slomljena. U prodavnici je vladao nered. Otvoriše vrata. Gurajući jedan drugog Luka i Marko utrčaše u prodavnicu. Ostali za njima, oprezno gledajući na sve strane. Police su bile većinom prazne, neke i oborene na tlo. Na sve strane pocepane kesice grickalica, razasut čips i polomljen i izgažen keks nisu bili za upotrebu. U dnu prostorije, kao neko čudo, stajali su netaknuti jedan pored drugog ormarići za vodu, sokove i grickalice nerazbijeni nekim čudom. Da li se pljačkašima žurilo, ili su prvo pokupili ono što im je bilo na dohvat ruke, dok su vitrine bile zaključane, to nisu znali. Tragovi pokušanog obijanja su se videli na njima, ali je staklo izdržalo i one su ostale neotvorene. Zgledali su se.

    - Marija, daj mi tvoju šnalicu za kosu.

    Lukine vešte ruke dugih, tankih prstiju ispraviše šnalicu i kao da je to dosad radio hiljadu puta poče da čeprka po bravi vitrine sa grickalicama i slatkišima. Brava popusti. Vitrina se otvori. Brzo počeše da trpaju stvari u Pavlovu vreću za spavanje koju su bili uzeli iz vozila. Luka je za to vreme otvorio i drugu vitrinu sa vodom.

    Pohlepno, svako dograbi po flašicu i napi se vode. Već dugo su delili samo onu ustajalu vodu iz flaše, predvidjenu za hladnjak. Ova voda, iako nije bila hladna jer nije bilo struje, imala je svež ukus.

    Marko skide majicu, poveza rukave i napuni je kao vreću vodom i sokovima. Ostatak uzeše u ruke ili strpaše u džepove. Radost zbog nadjene hrane i vode za tren zameni zebnja. Požuriše da udju u vozilo kao da beže od nečeg. Strah zbog neizvesnosti terao ih je da požure. 

    Napunili su brzo rezervoar kombija, kao i nekoliko praznih plastičnih flaša od vode koje su našli razbacane po podu prodavnice. Bar je benzina bilo. Zasad. Zato Pavle napuni i dva plastična kanistera koja je držao u vozilu za svaki slučaj. Put koji ih očekuje nisu poznavali. Ko zna koliko i kako će putovati.

    Sada su mogli da nastave put. Nada se ponovo probudi kod svakog od njih.

    Marija istrese Markovu majicu, prebroja čokoladice i grickalice i poče da ih deli na gomilice. Imali su ih toliko da uz štednju prežive nedelju dana.

    - Do sledeće pumpe... – namćorski se smeškao Luka dok je to govorio. Dopale su mu se pohvale za dosetljivost pri otvaranju vitrina u prodavnici. Osećao se odraslo i važno.

    - Požurimo –reče monah. Ne znam da li će neko naoružan naići, a mogu i braća da se vrate da bi se osvetili.

    Svi se osetiše tako kao da je od negde izmedju njih dunuo dah ledenog vetra. Tiha jeza je obuzimala svakoga. Monah oseti da mu nešto nedostaje. Zavuče ruke u džepove i izvuče preostale metkove ponete od kuće. Nije bio zadovoljan preostalim brojem metaka.

    - Vraćam se na pumpu. Vi zatvorite vrata i čekajte me. Pavle, budi spreman da kreneš odmah čim dodjem.

    Svi zagrajaše poluzačudjeno, polurazočarano. Očekivali su da odmah krenu dalje.

    - Možda ima oružja i municije pod pultom gde je kasa. Pumpa je na usamljenom mestu i vlasnik je verovatno imao neko oružje – razmišljao je glasno Monah. –Možda...

    Nije završio rečenicu. Izadje iz kola i uputi se trkom ka radnji. Odgurnu vrata sa slomljenim staklom i udje. Znao je šta traži i gde bi to moglo da bude. Odmah do ulaza stajale su na stalku od kovanog gvoždja i stakla putne karte. Uočio ih je još kada je ušao prvi put. Pruži ruku i uze jednu. Zatim produži do pulta sa kasom. U ovim zlim vremenima novac je bio bezvredan papir, a kovanice su mogle da služe samo za dečju igru. Hrana, voda, municija, oružje, naročito oružje i municija, to je imalo vrednost. Novac ne.

    Kleknu iza pulta. Njegova nada je bila nagradjena. Puška razbijenog kundaka ležala je duboko pod pultom. Još dublje, u mraku, nazirale su se ispucane čaure. Municija. Mora da je negde ima u blizini. Otvori fijoku pod pultom i odmah ih uoči. Dve kartonske kutije, ostavljene i zaboravljene. On ih uze i otvori jednu od njih. Mutni sjaj metaka mu izazva osmeh. Pokupi ih i uze pušku. Ako je drška slomljena, mehanizam i cev su bili neoštećeni. Polako izadje držeći pušku u jednoj i geografsku kartu kraja u drugoj ruci.

    Vraćao se prijateljima sa smeškom na licu. Osvrtao se oko sebe, ali se ništa preteće nije naziralo oko njih. Udje u vozilo. Svi ga okružiše. On pun ponosa pokaza kartu. Ostavi pušku i otvori kartu.

*Saznanje*

    - Pogledajte!- uzviknu Pavle. Upre prst na jedno mesto na karti. Kamengrad, pisalo je. Kraj njega, stajao je znak za crkvu. U blizini oznaka za jezero okruženo brdima, a grad i crkva označeni na jednom od njih.

    - Tvoj san, Monaše! Brdo, grad, crkva- brzo reče Pavle.

    Došlo mu je da poljubi od sreće te topografske znake na karti.

    - Istina je- prošapta Marija.

    - Istina je- kao odjek se čulo unutar vozila.

    - Nada uvek umire poslednja- promrlja Monah i sam začudjen otkrićem, iako ga je podsvesno očekivao.

    - Mislim da nada nika ne umire- kao odgovor na nepostavljeno pitanje začu se Marijin glas. Ona je sedela do njega i čula šta je izgovorio.

    - Pronašli smo iznova nadu u dnu naših srca- glasno je rekao. –Ispunili smo jedan deo proročanstva.

    Osetio je ponos. Nova snaga je ispunila njegovo srce.

    - Nisam se tek tako nazvao Monahom, ali monah nisam samo ja. To smo svi mi zajedno, mi koji tražimo budućnost na zgarištu, sećajući se prošlosti. Stvorili smo Monaški red svetog kneza Lazara da bismo objedinili prošlost i budućnost u novu sadašnjost. Nebitno je ko je katolik, a ko pravoslavac, to se nismo ni pitali kada smo se sreli. Svi smo mi hrišćani, ujedinjeni kao što smo bili u vreme cara Konstantina i carice Jelene. Zajedništvo, ljubav i sloga nas održavaju u životu da bismo došli do cilja. I neka tako bude.

    On podiže glavu i sve ih obuhvati pogledom. Toplina mu ispuni srce.

    Krenuše dalje putem prema brdima koja su se uzdizala na horizontu.

    Te večeri oblaci su izgledali manje strašni. Plamičak vatre, ogradjene na kamenom ognjištu koje su brzo napravili da se vatra ne bi videla od neprijatelja, ih je grejao toplije. Bar tako im se činilo. Nesvesno su se zbijali oko vatre, gledajući u plamen. Podelili su kutiju keksa za večeru. Pavle izvuče ponosno iz kutije u kolima bocu crnog vina izgrebane etikete.

    - Odakle ti?- zagrajaše svi.

    -Našao sam je zaboravljenu u radnji. Oni koji su pre nas bili u radnji su izgleda otišli u velikoj žurbi. Ostavili su je, ali će nama večeras dobro doći.

    - Smemo li da probamo i mi?- glasovi Luke i Marka su se stopili u jedan.

    - Naravno- osmehnu se Monah. – I vi ste deo družine. Sazreli malo prerano doduše, ali u ovim zlehudim vremenima neka pravila ne važe.

    Boca je otvorena na veliko oduševljenje prisutnih. Svako je popio po nekoliko gutljaja, zalivajući komade suvog keksa.

    - Kao pričest- prošapta Marija gledajući ih oko sebe.

    Vino i vatra su ih grejali i oni za trenutak zaboraviše na hladnu noć i dogadjaje prethodnog dana. Zbijeni jedni uz druge hrabrili su se u toj mračnoj noći bez zvezda. Petar prvi prihvati da stražari i održava vatru.

    Jedan po jedan utonuše u san.

    Petar je sedeo na kamenu sa puškom u ruci. Osluškivao je zvuke noći. Nekada od njih nije mogao da se uspava. Sada je želeo da ih čuje, da mu uliju hrabrost. Ništa se nije čulo. Samo je tišina izazivala u njemu neki neodredjeni strah koji ga je održavao budnim.

    Zora se približavala. Nebo kao da je postajalo svetlije, ali su se oblaci i dalje nadvijali nad njima. Nemi, bez grmljavine, bez kapi kiše, ličili su na tamne prilike koje su ih progonile. Petar ustade sa kamena na kome je sedeo i proteže se. Kosti mu zakrckaše skoro u isto vreme kad i grančica iza njega.

    Cev puške zabi mu se u rebra. Bol je bio rezak i jak. Bolelo ga je, ali ne toliko koliko pomisao da je na neki način izdao prijatelje.

    - Ćuti i daj pušku- prošapta glas iza njegovih ledja.

    Petar ćutke pruži pušku iza ledja.

    - Kreni napred- glas je iz neposredne blizine naredjivao.

    Ne razmišljajući, instiktivno, Petar uhvati lagano dršku svoga noža od koga se nije odvajao, naglo se savi i baci ga iza sebe savijajući se istovremeno u stranu. Sve ovo u skoro istom trenu. Iznenadjen, napadač jauknu i pripuca, ali promaši jer se Petar izmakao. Petar se munjevito okrenuo, uhvatio cev puške i povukao je naviše. Kolenom udari čoveka u stomak. Puška je ostala u Petrovim rukama. Napadač pade. Iz noge mu je virila drška Petrovog noža. Zmijska glava na njoj se zlobno cerila.

    Monah i ostali, naglo probudjeni pucnjem, munjevito pritrčaše i zgrabiše čoveka. Uspravili su ga. Petar istrgnu svoj nož iz njegove noge. Rana nije bila duboka jer Petar nije mogao jako da zamahne.

    Uplašeno lice, zaraslo u kratku ridju bradu, ih je posmatrao razrogračenih očiju.

    - Ko si ti? Šta radiš ovde? Zašto si nas napao? – pitanja su pljuštala sa svih strana.

    - Vi ste na mojoj zemlji – reče čovek. – Video sam vatru još sinoć i celu noć sam probdeo čekajući napad. Kako niste dolazili uputio sam se prema vama da vas po mogućstvu iznenadim na spavanju i razoružam. Ja samo štitim svoj dom i sebe od lopova i ubica kojih ima u poslednje vreme na svakom koraku.

    Nešto u njegovom glasu učini se čudnu Monahu. Priča je delovala iskreno, ali su reči izgovarane suviše brzo kao da je nešto skrivao.

    - Čini mi se da nešto nije u redu – reče Monah. – Idemo do tvoje kuće.

    Užas se ogleda u čovekovim očima.

- Ako ćete da me ubijete, uradite to ovde- klonulim glasom reče on.

    To Monaha još više uveri da čovek nešto skriva. I to kod kuće.

    - Ne želimo da te ubijemo. Želimo samo mleko ako imaš stoku i da se operemo od puta – reče Marija i istupi napred.

    Čovek s olakšanjem odahnu. Gledajući Mariju video je izmučenu devojku, napola dete, koja nije podsećala na ubicu. Pogled njenih očiju bio je molećiv. Kad Luka i Marko stadoše uz Mariju gledajući ga, čovek pogleda dečake i donese odluku.

    - Idemo- reče. – Kod kuće imam ženu i malog sina i nisam želeo da im se nešto loše dogodi. Ovo su teška vremena.

    Monah za svaki slučaj izbaci metak iz puške i vrati je čoveku. Marija ga brzo previ svojom maramom stežući nogu. Krv je curila iz nje na zemlju.

    - Metak ću ti vratiti kad stignemo.

    Čovek klimnu glavom. Zatrpaše brzo vatru kamenjem, udjoše sa čovekom u vozilo i truckajući se neravnim putem krenuše.

    Kućica se ukaza brzo pred njima. Tarabe i vrt ispred kuće bolno dotaknuše Monahovo srce. Setio se svog vrta i majke koja je poznavala svaki grm i svaki cvet u njemu.

    - Marija!- pozva čovek.

    Iz kuće, držeći dečaka u rukama izadje uplašena mlada žena. Videći Mariju kao da se malo oslobodi straha.

    - Ne boj se- reče Marija. – I ja se zovem kao i ti Marija i imam braću o kojoj brinem kao i ti o sinu.

    - Prijatelji su- reče njen muž.

    - Ti si ranjen!- Strah ispuni ženine oči.

    - Sam sam kriv, napao sam ih dok su spavali. Samo su se branili- odgovori.

    - Udjite u kuću- pozva žena i skloni se sa vrata.

    Ulazeći u kuću svako reče svoje ime. 

    - Ja sam Josif- reče čovek. – Beba je Hristivoje. Živimo sami, selo je daleko. Seljane terorišu ljudi koji sebe nazivaju vojskom, ali su to obični pljačkaši. Priča se da su nemilosrdni. Zato je i došlo do nesporazuma. Pomislio sam da ste deo njihove grupe.

    Družina ostavi cipele ispred vrata i lagano udje u kuću.

    Posle doručka koji su pripremile dve Marije, a koji se sastojao od toplog mleka, domaćeg hleba i prženih jaja, muškarci se okupiše oko karte koju po raspremljenom stolu raširini Monah.

    - Iza brda na zapadu je selo u kotlini. Zatim treba preći i sedam brežuljaka nanizanih jedan iza drugog. Izmedju prvog i drugog je zatvoreni rudnik olova. Rudnik ima dva ulaza. Jedan gleda na istok, a drugi na zapad. Taj drugi prolazi kroz rudnik i izlazi na asfaltni put kojim se ide dalje. Treba paziti kada se ide kroz rudnik. Ugrožavaju ga prvo podzemne vode koje su zbog prisustva olova u rudi otrovne, te vodu treba poneti. Moraćete pešice, jer kroz rudnik ne možete kombijem. Postoji uska pruga kojom se prevozila ruda i treba se držati nje. Mnogo je hodnika koji vode u nepoznato i čovek se lako izgubi. Oni koji su ušli u rudnik nisu se vratili, osim dvojice koja su iz rudnika izašli u ranama i pomračenog uma. Ubrzo po izlasku su obojica umrla, ali iz onog što se dalo razabrati iz njihovih priča, treba se čuvati i slepih miševa. Osim njih treba paziti na pacove, neku čudnu vrstu šakala i ko zna čega sve još, u ovim gladnim vremenima i uslovima u kojima žive prilično su opasni.

    Josifov prst šetao je po karti od mesta do mesta o kojem je govorio. Svi su pratili to kretanje netremice. Razne misli prolazile su im kroz glavu.

    - Možda ima i ljudi- dopuni zamišljeno Josif. – Ne znam ništa o tome, ali se ponekad iz ulaza u rudnik vidi dim. Seljani pričaju da im nestaje sitnija stoka i živina. Što je najužasnije, deca koja su pošla da ih traže oko rudnika nikada se nisu vratila.

    Marija prigrli dete još jače, možda čak i suviše jako. Mali Hristivoje pocrvene i zaplaka. Takav majčin zagrljaj mu nije prijao.

    - Put vodi dalje u brda. Tu ćete naići i na brdo koje tražite,gradić na njemu i crkvicu sa zvonima koja pevaju. Doduše, svi pričaju da je crkva ukleta jer je nenastanjena, a zvona ipak zvone.

    Monah pogleda prijatelje. Odlučnost da idu do kraja puta videla im se na licima.

    - Idemo li?- upita Pavle. Nije pokazao neku posebnu brigu što mora da ostane bez svog vozila.

    - Idemo, ali ćemo se prethodno odmoriti nekoliko dana.- odluči Monah. Klimao je glavom dok je to govorio. Ugleda olakšanje na Josifovom licu. Bar će ih neko vreme biti više, a to znači i veću zaštitu za njegovi porodicu i njegov dom u slučaju da dodje do neke nemile situacije. Monahova družina je takodje odahnula. Najzad su videli cilj ispred sebe, isto kao i mogućnost kratkog odmora uz hranu i čistu vodu iz Josifovog bunara u šupi, poklopljenog velikim drvenim poklopcem sa gvozdenom alkom na sredini. To što je bunar bio u zatvorenom prostoru garantovalo je nezagadjenu vodu za ljude i životinje, a seno u štali nezagadjenu hranu za stoku. Ovde su bili bezbedni i zaštićeni od otrovne sive prašine i gareži iz vazduha koju je vetar, koji je počeo da duva, donosio iz daleka. I kuća i štala i šupa u kojoj je smeštena živina bile su od cigle, te nije postojala mogućnost da se fina prašina provuče kroz otvore na daskama i udje u unutrašnjost. Bolji zaklon zaista nisu imali.

    Seli su i podelili poslove. Marija je pomagala drugoj Mariji oko deteta i kućnih poslova kojih je zaista bilo mnogo zato što se broj ukućana trenutno mnogo povećao. Muškarci su se brinuli o stoci i održavali tri plastenika sa povrćem u zadnjem delu dvorišta. Uveče su se sakupljali oko sveće, razvijali putnu kartu po stolu i tiho razgovarali.

    Tako prodjoše tri dana.

    Četvrtog dana, u zoru, razbudi ih brujanje kamiona ispred kapije i iznenadni pucanj iz puške.

- Hej, vi u kući!- glas koji je dopirao spolja bio je dubok. U njemu se

osećala odlučnost, hladnoća i trag prezira i nadmoći.

    Poskakali su svi iz toplih kreveta. Hristivoje zaplaka. Majka ga privuče na grudi. Sakupiše se u trenu u kuhinji čiji je veliki prozor gledao na kapiju. Pogledaše kroz prozor trljajući još uvek pospane oči.

    Kroz mutno staklo videli su stari zeleni kamion, pokriven maskirnom ciradom. Oko njega stajala je grupa od desetak ljudi odevenih u maskirne vojne uniforme, sa redenicima za municiju ukrštenih preko grudi ili opasanih oko pasa i puškama u ruci. Način na koji su držali puške govorio je da imaju dosta iskustva sa oružjem. Predvodnik ove čudne družine neobrijanih lica nije izgledao bolje od ostalih. Izgledao je samo bahatije. Gurnuo je kapiju udarcem noge i ušao u dvorište.

    - Nas je malo- prošaputa Monah. – Slabo smo naoružani. Moraćemo nešto brzo da smislimo. Josife, pitaj šta žele i oduži razgovor da dobijemo na vremenu.

    - Šta želite?- šuplje je odjeknuo Josifov glas kroz odškrinuta vrata. Kao da mu je ogromna knedla stajala u grlu.

    - Vozilo koje je u dvorištu i stoku za hranu i naravno oružje i municiju koje imaš, a koje ćemo naći dok ti budemo pretresali kuću. Moraš priznati da je to mala cena za tvoj život i živote tvojih najbližih.

    Podmuklo se cerilo bradato lice. Ostali su se gurkali i smeškali sigurni unapred u Josifov odgovor.

    - Ako odvedeš stoku, moji će i tako umreti od gladi. Imam malo dete, čime da ga hranim ako ne bude mleka?- glas Josifov je podrhtavao od straha i iznenadno nadošle mržnje.

    - Snadji se! Možes da se regrutuješ i kod nas, ali onda sve što imaš pripada svima nama. I žena. Odluči brzo šta ćeš.

    Lice mu je bilo razvučeno u odvratan osmeh dok je ovo govorio. Josifovoj ženi je bilo odvratno. Ona posrnu držeći dete i umalo nije pala. Pogledala je u Josifa uplašeno. On je kršio prste.

    Monah iza njega, koji je stajao sa svojim pištoljem u ruci, podiže ruku i nacilja. Ništa nije rekao jer nije ni imalo šta da se kaže. Na golu silu ide se samo silom. Znao je to. Negde iz podsvesti isplivaše slike iz njegovog dečaštva. Imao je deset godina, otac mu je umro. Posle očeve smrti morao je da se bori za sve što je imao ili želeo da ima. Probudjeni instinkt samoodržanja je osećao tako jako u sebi, krv mu se uzburkala, a ogromna količina adrenalina tekla je kroz vene. Pokaza rukom Petru i Pavlu koji je držao pušku da izadju kroz zadnji prozor. Tiho prošaputa naredjenje da neopaženo dodju iza kamiona.

    - Požuri, prijatelju. Sporo odlučuješ.- podrugljiv glas je odjeknuo spolja.

    Monah proveri da li su Petar i Pavle na svojim mestima. Jedan žbun iza kamiona se neprimetno pokretao. Ljudi su gledali u kuću sa puškama na gotovs. Monah nacilja i opali kraj Josifove glave. Ni trenutka nije razmišljao. Pogodjen u čelo, nasilnik je još trenutak stajao na nogama razrogačenih očiju, a zatim se sroza kao vreća na zemlju. Krvavog lica zurio je u nebo. Njegovi ljudi iznenadjeno su se osvrtali unaokolo stiskajući oružje. Nisu znali šta ih je snašlo.

    Iza njih, iz žbuna proviri cev Pavlove puške.

    - Baci oružje!- Pavlov glas odjeknu iza njih. Osvrnuše se.

    - Samo je jedan!- povika neko. Počeše da se okreću.

    Monah iz kuće opali ponovo i pogodi u nogu jednog protivnika. Čovek pade na zemljuuz krik bola. Pavle je gadjao u gomilu i nije promašio. Jedan od protivnika bi pogodjen u vrat i puška mu ispade iz ruke. Krv je šikljala na sve strane u mlazu, kao vodoskok.

    Pavle  se otkotrlja baš u poslednji čas, isto kao i Petar. Petar je pogodio nožem jednog protivnika u stomak. Ostali otvoriše vatru ka žbunu.

    Monah hladnokrvno opali ponovo. Krv i bela moždana masa rasprštaše se na sve strane i čovek pade na zemlju.

    - Bacite oružje!- viknu on. – I municiju!

    Uplašena grupa nije znala na koju stranu pre da puca. Pobacaše oružje.

    - Idite i nosite svoje ljude sa sobom. Brzo! – Monahov glas zazvuča bezosećajno i hladno. Tog trenutka nije bilo milosti u njemu.

    Ljudi utrčaše u kamion, ubacivši svoje drugove pod ciradu. Oružje im ostade na zemlji, kao i redenici sa mecima.

    Petar zgrabi prvu pušku i stade do Pavla.

    - Ne vraćajte se više!- za trenutak njegov glas prerano izraslog dečaka zameni odsečan, dubok glas odraslog čoveka.

    Kamion krenu iz mesta pod jakim glasom. Nekolicina ih je provirivala kroz ciradu.

    - Vratićemo se!- pretnja je lebdela u vazduhu.

    - Čekaćemo vas!- odgovori Monah.

    - Sledeći put nećete otići odavde.- pridruži mu se Petar.

    Kamion je bio već daleko i njegov podrugljiv glas verovatno niko nije čuo. Umorni udjoše u kuću.

    Josif je u dvorištu počeo da sakuplja oružje. Monah mu se pridruži. Uneli su oružje i municiju u kuću i stavili ih uza zid kraj vrata.

    Zabrinut i uplašen Josif stade kraj stola.

    - Vratiće se.

    Glas mu je bio promukao od straha.

    - Neka. Imaćemo oružje.- reče mu žena.

    Monah klimnu glavom.

    - Pozovite i seljake.- reče. – Obavestite ih o ovome. I njih najverovatnije očekuje sličan dogadjaj.

    - I oni trpe njihovo nasilje. Do sada su se branili kosama i vilama. Mnogi su poginuli. Sada će biti drugačije.

    Josif je u trenu izgledao sigurno. Njegov brat iz sela sigurno će doći, kao i stric i njegovi sinovi. I Stefan, njegov najbolji drug. Ko zna koliko ljudi još...

    Monah je sedeo za stolom. Rukama je obuhvatio glavu i razmišljao. Razmišljao je o otme kako se menja ljudski karakter kada nastupe teška vremena. Ispoljavaju se u tim vremenima najgore i najbolje ljudske osobine. Strah čini čoveka i slabim i jakim, u zavisnosti postoji li nada u njemu.   

Ako imaš nadu, imaš sve, ako je nemaš, nemaš ništa.

    - Mislim da je vreme da se i mi spremamo na put- reče.

    Monahov glas je delovao zamišljeno. Svi ga pogledaše, jer ga takvog nisu znali. Znali su ga za odlučnog čoveka koji je u trenu donosio odluke. Sada, kao da je dolutao iz daleka. I njegov glas je dolazio iz daljine.

    - Ispeći ću hlepčiće- reče velika Marija.

    Mala Marija se osmehnu.

    - Pomoći ću ti- ponudi se.

    Dok su one spremale hranu, muškarci su delili oružje i municiju. Podeliše i flaše sa vodom za piće. Josif će ih kombijem odvesti do rudnika i vratiće ga nazad, u svoje dvorište, kad oni budu ušli u rudnik.

    - Čuvaj ga dobro- osmehnu se Pavle. Ja i kombi smo kao braća rodjena, nikada se nismo rastajali otkad smo dobili jedo drugo- ja vozilo, on vozača. Čudno je kako se vežeš za nešto, za stvar.

    Njegove misli odlutaše.

    - Ne brini ništa- reče Josif. – Uzgred, trebaće vam i baterijske lampe. Imam samo dve.

    Zvučao je kao da se izvinjava.

    - U vozilu ima još jedna- Pavle se trže iz razmišljanja.

    Monah ih je gledao kako se dogovaraju i slušao razgovor. Činilo mu se kao da su najbliži rodjaci. Njegov i njihov život će biti stavljeni na kocku zbog nade proistekle iz jednog sna. Pitao se da li se i sveti knez osećao slično na poslednjoj večeri pred odlučni boj, da li je sa istim strahom u srcu, ali i sa nadom, nazdravljao svojim prijateljima i saborcima. Nazdravljao je mudrosti, pameti, lepoti, junaštvu. Sve se prinosilo na žrtvu zbog budućnosti jednog naroda, zbog ljubavi prema bližnjem svom, zbog časti, zbog poštenja, zbog bezrezervne plemenitosti koji su svi nosili u srcu.

    Skinu lančić sa krstom koji je nosio oko vrata od kada je znao za sebe i stavi ga u malu Hristivojevu ruku. Prstići se stegoše oko krsta, a krupne oči, u kojima se ogledala detinja nevinost, ga pogledaše.

    - Ostaj sa srećom, maleni. Kada se budemo vratili, prohodaćeš i doći ćeš nam u susret. Tvoji će koraci čvrsto ići stazom pravednika.

    Okupili su se oko stola kao porodica. Miris sveže pečenog hleba širio se kućom. Osećali su toplinu vatre i toplinu ljubavi.

    - Monaški red kneza Lazara nastavlja svoj put. Na svom putu do sada smo našli i slogu i ljubav i nadu. I veru u bolje sutra. Idemo napred i širićemo ih na putu prema cilju. Samo zajedno možemo da izdržimo. Samo zajedno možemo pobediti zlo.

    Svi su zagrajali. Svako je osetio veličinu trenutka i osetio potrebu da nešto kaže. Glasovi im se izmešaše kao muzika.

    Monah ponovo utonu u misli. Zatvori za trenutak oči i vide svoj vrt prepun žutih lala, belih i crvenih ruža kao nekad. Skoro je osećao njihov miris i povetarac koji je lelujao raznobojne cvetove. Video je majku kroz grmove ruža, sunce na zalasku i njene ruke koje su svijale oko cvetova kao oko dece. A onda je talas ledenog vetra dunuo sa severa. Latice cveća su umirale na tlu. Video je očajno majčino lice, koje je bledelo iza žbunova umirućih cvetova i gubilo se iz njegovih očiju. Tužno, očajno, izgubljeno.

    Stisnuo je zube i zakleo se da će sve učiniti da ne bude više očajnih lica koja gube ono što vole, da ne bude više ledenih vetrova i umiruće nevinosti i čistote.

    - Vreme je! - Pavlov glas kao da je dopirao iz nekog drugog sveta. On se trže i pogleda oko sebe. Video je poglede uperene u svoje lice i iščekivanje u njihovim očima.

    - Krenimo- reče. Ta jedna reč procveta na njegovim usnama.

    - Krenimo- kao odgovor odjeknu sa svih strana.